Ako postoji nešto oko čega će se gotovo svi roditelji tinejdžera složiti, to je da one kazne poput zabrana, oduzimanja privilegija ili telesno kažnjavanje – ne daju rezultat. Jednostavno se ni nakon mnogo, mnogo kazni, ne dešava promena koju roditelji očekuju. Situacija se obično pogorša, jer se kroz tako mnogo konfliktnih situacija uzdrmaju temelji odnosa i poverenja između deteta i roditelja.
„Sve sam pokušao. I zabranio sam mu izlaske, telefon, prestao sam da mu dajem džeparac, otkazao sam ekskurziju… I ništa! On i dalje tera po svom. Još je postao i drzak!“
Ako ovo niste sami izgovorili, onda ste sigurno čuli od nekog drugog roditelja tinejdžera.
A u čemu je zapravo problem?
U tome što kazna nema nikakvog efekta kada dolazi s pogrešnog mesta. A to mesto je roditeljski bes, nemoć, osećaj gubitka kontrole.
Većina nas je takav model usvojila od svojih roditelja jer smo i sami tako vaspitavani. Ukorenjeno je to duboko. A u osnovi ovih metoda je strah. Ne ljubav i razumevanje, već roditeljski strah da će propustiti da svoju decu nauče vrednim lekcijama. A takve metode, zasnovane na našoj ljutnji, nemoći i strahu, kod dece stvaraju otpor prema svemu što pokušavamo da postignemo. Na kraju, sve to nas dovede do sasvim suprotnih rezultata od onih koje smo želeli da postignemo. Naša deca ne osećaju da ih čujemo, vidimo, da bar pokušavamo da ih razumemo. Ne vide da nas je uopšte briga šta oni misle i osećaju.
U svemu tome, delić slagalice koji zapravo nedostaje je povezanost. Kad ona počne da iščezava, problemi se množe. Snažniju vezu sa svojom decom možemo izgraditi tako što ćemo sa svojom decom razgovarati na način da ZAISTA vide da nam je važno i ono što misle i osećaju, a ne samo kako se ponašaju. Ali to ne počinje kad napune 12 godina. Počinje mnogo, mnogo ranije. Ali čak i ako ste negde usput pogrešili, iskrenu želju da obnovite odnos i istrajnost na tom putu deca će i te kako prepoznati.
Postavite pravo pitanje
Kada se suočavamo s problematičnim ponašanjem tinejdžera, pravo pitanje koje sebi treba da postavimo nije „Kako da kaznim ovo dete, pa da počne da se ponaša bolje?“. Pitanje koje treba da postavimo sebi je: „Kako mogu da popravim vezu sa svojim detetom?“
„Kada je moja starija ćerka zagazila u pubertet, bilo je mnogo problema u našem odnosu. Osećala sam se frustrirano i ogorčeno. Bila sam preplašena. Počela je da puši i da koristi alkohol. Ali svi moji pokušaji da je kontrolišem su propali, a stvari su bile samo gore.“ – kazala je u jednom od svojih tekstova Šeril Gould, ekspert za roditeljstvo i urednica sajta momsoftweensandteens.com.
Ona se priseća i situacije u kojoj je njen suprug stao na vrata kad je ćerka krenula da izađe i obratio joj se rečima „Ne ideš ti nigde.“ Devojčica je na to samo odgovorila da će pre ili kasnije izaći i da on ne može da je kontroliše. To je bila klasična borba moći koja NIKAD ne vodi roditelje tamo gde bi želeli da stignu sa svojom decom.
„Da mogu da se vratim u tu konkretnu situaciju i u te dane našeg života, mnoge bih stvari radila drugačije.“ – kaže Šeril. „Prišla bih svojoj ćerki i rekla bih: ‘Meni si ti važnija od bilo čega. I vidim da se nešto dešava. Kako si ti? Šta ja to radim pogrešno? Hajde mi pomozi da te razumem. Šta to radim pa ti imaš osećaj da sa mnom ne možeš da razgovaraš?’ Ova pitanja otvaraju vrata komunikaciji i omogućavaju nam da se povežemo sa svojim detetom.“
Šeril Gould kaže da je njena ćerka prestala da puši i da pije tek nakon što su roditelji prestali da pokušavaju da kontrolišu svaki njen korak, već su umesto toga pokazali brigu za nju samu, za njena osećanja, ono što misli i što joj se dešava.
„Promena je počela kad smo počeli da gledamo nju, umesto njenog ponašanja i da tu tražimo uzrok. To ne znači da smo otpustili sve granice, ali smo se mnogo više fokusirali na naš odnos, trudili se da joj se približimo, ali joj istovremeno dozvoljavali da donekle oseti težinu posledica svojih ličnih izbora.“ – objasnila je Šeril Gould.
Ono što nama, kao društvu, nedostaje jeste da razumemo da je savršeno normalno da dete pravi greške. I da nije naš posao da se trudimo da što više tih grešaka sprečimo. Recimo, neka deca, naročito ako su vrlo društvena, verovatno će eksperimentisati sa alkoholom ili nekom cigaretom.
Alkohol je za takvi decu vrlo često neka vrsta „tečnog samopouzdanja“. Kad ga koriste, osećaju se sigurnije u socijalnim interakcijama, osećaju kao da pripadaju, da su deo ekipe. A koliko je to njima važno, većina odraslih je davno zaboravila. Tako će deca, dok pokušavaju da shvate ko su oni sami, nezavisno od nas, njihovih roditelja – praviti greške i neke ne baš dobre izbore.
Ako na tom putu mi pokušavamo da ih strogo kontrolišemo i sankcionišemo, to znači da mi pravimo izbore umesto njih i oduzimamo im priliku da uče i rastu.
A cilj posledica koje dolaze sa određenim ponašanjem je da deca nauče sama da koriste svoje kočnice, da uče iz grešaka i budu spremni da prave pametnije izbore kasnije u životu.
Naš zadatak nije da sprečimo da deca prave greške. Ali jeste da budemo uključeni, zainteresovani, spremni za razgovor bez osude.