Naša deca deo su najpre svoje porodice, a zatim i uže i šire društvene zajednice. U normalnim okolnostima, u zdravom društvu, naša deca se školuju, rastu, druže, odlaze na vannastavne aktivnosti, žive bezbedno i sigurno. U školu odlaze bez straha, verujući da će biti tretirana pravedno, zaštićena od vršnjačkog nasilja, bez obzira na to ko je nasilnik.
Onog trenutka kad osetimo da društvo ubrzano klizi u sunovrat, da su vrednosti koje se u njemu propagiraju nakaradne, da pravde nema, a zakon nije isti za sve, tog trenutka pravila i prioriteti se menjaju. Zapravo je vrlo jednostavno. Prestaje da bude najvažnije da se fond časova ispuni, gradivo odsluša, ocene zaključe, školska godina formalno privede kraju. To postaje MANJE bitno, a prioritet postaje bezbednost.
A naše društvo NIJE bezbedno. Videli smo za to toliko puno primera, ne samo u poslednja četiri meseca. Znamo da nije svejedno da li je dete na pešačkom prelazu pregazio običan građanin ili neko ko ima novac i uticaj. Znamo da se zakoni selektivno primenjuju. Znamo da se dogodilo masovno ubistvo u osnovnoj školi gde je učenik uneo pištolj i pucao na svoje drugare. Znamo da je od tad prošlo skoro dve godine i da se baš ništa nije promenilo da bismo osigurali da se takva stvar ne ponovi. U školama je i dalje sve isto. Znamo da su, dan kasnije, ubijena deca u Duboni i Malom Orašju. Znamo da je na tek rekonstruisanoj Železničkoj stanici nadstrešnica ubila 16 ljudi, među njima nemali broj osnovaca i srednjoškolaca. Znamo da je studentkinju u Novom Sadu tuklo pet muškaraca, bejzbol palicom. Znamo da su DECU u ŠKOLSKIM DVORIŠTIMA sačekivali farbom iscrtani krvavi srednji prsti. Znamo da su ih na ogradama škole dočekivali i obešeni, mrtvi zečevi.
Sad, kad to sve znamo, postavljamo i pitanje – da li nam je zaista ključno da nam deca ne izgube nekoliko lekcija iz programom i planom predviđenog gradiva, za koje se većina roditelja slaže da je preobimno?
Da li, zaista, normalizujemo sve ovo gore navedeno, zarad privida normalnosti? Da bismo, kratkoročno, sačuvali sopstveni komfor i nastavili da se pretvaramo da je sve u najboljem redu?
Da li smo zaista u toj meri okrenuti ličnim i sopstvenim interesima, da ne vidimo ništa sporno u tome da kažemo ”ljut sam jer će moje dete izgubiti godinu”, ali ne i ”ljut sam jer je nečije dete izgubilo život”?
Je li zaista moguće da ne vidimo da će svako ignorisanje nepravde danas, koštati našu decu i unuke sutra?
Pročitah pre neki dan o razgovoru dve mame u Domu zdravlja, gde jedna kaže: ”Ovo što se dešava već počinje da mi utiče na svakodnevni život.” I to je ključ. Podrška borbi za pravedno društvo i bolju budućnost dece uslovljena je kod mnogih očuvanjem ličnog komfora.
Empatija. To nije ono kad kažete: ”Žao mi je što je nečije dete izgubilo život, ALI…”. To je ono kad kažete: ”Žao mi je što je to dete izgubilo život i boriću se da se to više ne dogodi, na način na koji ja mogu. Širiću svest, neću sa držati po strani, jer je ovo svet u kom živi i moje i mnoga druga deca.”
Kao majka dvoje dece odgovorno tvrdim – ni mrvicu se neću nasekirati ako moja deca sledeće godine ponovo upišu isti razred. Jer, moja deca ne mogu da izgube godinu. Gradivo naučeno sa nekoliko meseci ili čak godinu dana zakašnjenja ne znači izgubljena godina. Ako srednju školu završe sa 19 umesto sa 18 godina, to neće značiti da su izgubili godinu svog života.
To će značiti:
– da su bili deo društva koje se borilo da njihovu decu sutra nikad ne sačekaju školska dvorišta išarana falusnim simbolima
– da su im predavali nastavnici koji nisu ćutali na poniženja, pretnje i nepravdu
– da su svakog dana svedočili razvoju kolektivnog duha, solidarnosti kakva na ovim prostorima (i mnogo šire) nije viđena decenijama
– da su im idoli, umesto Jutjubera, postali studenti
– da će imati još jednu rasterećenu godinu detinjstva, poklonjenu za navike koje su im roditelji usadili – čitanje, bavljenje sobom, igru, hobije. Priznajem, problem postoji ako su pogrešne navike izgrađene.
Prihvatam i drugačiji stav. Prihvatam i da neko vidi problem u tome da njegova deca srednju školu ili fakultet završe sa godinu dana zakašnjenja. Prihvatam da svi imamo pravo na svoj pogled na ovu situaciju. Ono što ne prihvatam je zatvaranje očiju pred, očigledno vrlo komplikovanom i napetom situacijom u našim školama. Pretvaranje da je sve u najboljem redu.
Prvo polugodište prekinuto je iz razloga koje se tiču bezbednosti. Kao roditelj, NIKAD nisam obaveštena na koji način je bezbednost mog deteta u školi ugrožena, niti da li su i kako ti razlozi otklonjeni. Znate li koliko je to neozbiljno, zabrinjavajuće i koliki je to nemar prema svakom detetu koje se školuje u Srbiji?
To nisu sitnice niti nebitne stvari. To nisu detalji koje imamo pravo da ignorišemo. Svojoj deci i te kako dugujemo da nam njihova bezbednost bude prioritet i da tražimo odgovore.
Da, svim srcem navijam za parolu da je deci mesto u školama. I jedva čekam da one ponovo za njih budu BEZBEDNA mesta. Jedva čekam da mi iz škole moje dece i Ministarstva prosvete jave i argumentovano dokažu da je konačno škola za njih ponovo bezbedna. Jedva čekam da ih ponovo, bez strepnje da će se nešto loše desiti, ispratim kroz školsku kapiju.