Наша деца део су најпре своје породице, а затим и уже и шире друштвене заједнице. У нормалним околностима, у здравом друштву, наша деца се школују, расту, друже, одлазе на ваннаставне активности, живе безбедно и сигурно. У школу одлазе без страха, верујући да ће бити третирана праведно, заштићена од вршњачког насиља, без обзира на то ко је насилник.
Оног тренутка кад осетимо да друштво убрзано клизи у суноврат, да су вредности које се у њему пропагирају накарадне, да правде нема, а закон није исти за све, тог тренутка правила и приоритети се мењају. Заправо је врло једноставно. Престаје да буде најважније да се фонд часова испуни, градиво одслуша, оцене закључе, школска година формално приведе крају. То постаје МАЊЕ битно, а приоритет постаје безбедност.
А наше друштво НИЈЕ безбедно. Видели смо за то толико пуно примера, не само у последња четири месеца. Знамо да није свеједно да ли је дете на пешачком прелазу прегазио обичан грађанин или неко ко има новац и утицај. Знамо да се закони селективно примењују. Знамо да се догодило масовно убиство у основној школи где је ученик унео пиштољ и пуцао на своје другаре. Знамо да је од тад прошло скоро две године и да се баш ништа није променило да бисмо осигурали да се таква ствар не понови. У школама је и даље све исто. Знамо да су, дан касније, убијена деца у Дубони и Малом Орашју. Знамо да је на тек реконструисаној Железничкој станици надстрешница убила 16 људи, међу њима немали број основаца и средњошколаца. Знамо да је студенткињу у Новом Саду тукло пет мушкараца, бејзбол палицом. Знамо да су ДЕЦУ у ШКОЛСКИМ ДВОРИШТИМА сачекивали фарбом исцртани крвави средњи прсти. Знамо да су их на оградама школе дочекивали и обешени, мртви зечеви.
Сад, кад то све знамо, постављамо и питање – да ли нам је заиста кључно да нам деца не изгубе неколико лекција из програмом и планом предвиђеног градива, за које се већина родитеља слаже да је преобимно?
Да ли, заиста, нормализујемо све ово горе наведено, зарад привида нормалности? Да бисмо, краткорочно, сачували сопствени комфор и наставили да се претварамо да је све у најбољем реду?
Да ли смо заиста у тој мери окренути личним и сопственим интересима, да не видимо ништа спорно у томе да кажемо ”љут сам јер ће моје дете изгубити годину”, али не и ”љут сам јер је нечије дете изгубило живот”?
Је ли заиста могуће да не видимо да ће свако игнорисање неправде данас, коштати нашу децу и унуке сутра?
Прочитах пре неки дан о разговору две маме у Дому здравља, где једна каже: ”Ово што се дешава већ почиње да ми утиче на свакодневни живот.” И то је кључ. Подршка борби за праведно друштво и бољу будућност деце условљена је код многих очувањем личног комфора.
Емпатија. То није оно кад кажете: ”Жао ми је што је нечије дете изгубило живот, АЛИ…”. То је оно кад кажете: ”Жао ми је што је то дете изгубило живот и борићу се да се то више не догоди, на начин на који ја могу. Ширићу свест, нећу са држати по страни, јер је ово свет у ком живи и моје и многа друга деца.”
Као мајка двоје деце одговорно тврдим – ни мрвицу се нећу насекирати ако моја деца следеће године поново упишу исти разред. Јер, моја деца не могу да изгубе годину. Градиво научено са неколико месеци или чак годину дана закашњења не значи изгубљена година. Ако средњу школу заврше са 19 уместо са 18 година, то неће значити да су изгубили годину свог живота.
То ће значити:
– да су били део друштва које се борило да њихову децу сутра никад не сачекају школска дворишта ишарана фалусним симболима
– да су им предавали наставници који нису ћутали на понижења, претње и неправду
– да су сваког дана сведочили развоју колективног духа, солидарности каква на овим просторима (и много шире) није виђена деценијама
– да су им идоли, уместо Јутјубера, постали студенти
– да ће имати још једну растерећену годину детињства, поклоњену за навике које су им родитељи усадили – читање, бављење собом, игру, хобије. Признајем, проблем постоји ако су погрешне навике изграђене.
Прихватам и другачији став. Прихватам и да неко види проблем у томе да његова деца средњу школу или факултет заврше са годину дана закашњења. Прихватам да сви имамо право на свој поглед на ову ситуацију. Оно што не прихватам је затварање очију пред, очигледно врло компликованом и напетом ситуацијом у нашим школама. Претварање да је све у најбољем реду.
Прво полугодиште прекинуто је из разлога које се тичу безбедности. Као родитељ, НИКАД нисам обавештена на који начин је безбедност мог детета у школи угрожена, нити да ли су и како ти разлози отклоњени. Знате ли колико је то неозбиљно, забрињавајуће и колики је то немар према сваком детету које се школује у Србији?
То нису ситнице нити небитне ствари. То нису детаљи које имамо право да игноришемо. Својој деци и те како дугујемо да нам њихова безбедност буде приоритет и да тражимо одговоре.
Да, свим срцем навијам за паролу да је деци место у школама. И једва чекам да оне поново за њих буду БЕЗБЕДНА места. Једва чекам да ми из школе моје деце и Министарства просвете јаве и аргументовано докажу да је коначно школа за њих поново безбедна. Једва чекам да их поново, без стрепње да ће се нешто лоше десити, испратим кроз школску капију.