Зашто мој петогодишњак још спава с нама (и чини се да неће скоро престати)

7 октобра, 2022

“Волим те, мама” прошапутао је мој петогодишњак.

Прошла је поноћ. Имам упалу грла која никако да прође и сад сам га кашљући пробудила.

“Шта кажеш, мили?” одговорила сам му (мада сам била прилично сигурна да сам добро чула).

“Волим те.” прошапутао је поново, загрлио ме, стегао и утонуо у сан.

Ето, због тога. Од свих разлога на свету, ако бих морала да изаберем један због ког мој петогодишњак и даље спава с нама, изабрала бих овај.

Није зато што ми је тако лакше него да ноћу устајем кад ружно сања… мада је и то тачно.

Није ни због тога што је за бебе и децу најбезбедније да спавају уз маму и тату… мада је и то тачно.

Није ни због тога што су сисари створени да спавају баш тако, младунци тик уз родитеље… мада је и то тачно.

Није ни зато што бебе и деца спавају више и буде се мање кад су уз маму и тату… мада је и то тачно.

Није чак ни зато што бебе мање плачу и дуже сисају кад спавају с мамом… мада је и то тачно.

Није ни зато што срце беба које спавају поред маме и тате ради смиреније… мада је и то истина.

Не, није ни због једне од ових ствари.

Спавамо заједно због осећаја који нам то пружа.

Да смо сигурни. Вољени. Да смо заједно.

Због оне слатке среће коју осетим кад моје дете први пут доведе другарицу из вртића и покаже јој нашу собу уз речи “овде моја породица спава”.

Због оваквих, тихих поспаних тренутака. Момената у којима наша повезаност у тренутку постане дубља, јача и чвршћа од Кинеског зида.

Знате ли да Јапанци чак имају и реч за то? Кажу “аншин” што у преводу, значи “осећај олакшања или мира у срцу, стање ума у ком нема места за бригу”.

Е па, моја породица испуњена је аншином сваке ноћи.

Али, лагала би кад бих рекла да је баш увек лако.

Спавање с малим дететом истовремено значи да можете добити шут у главу у било које доба ноћи.

Да ћете се будити откривени и сатерани у ћошак.

Да ће вам често недостајати да се ноћу ушушкате уз свог партнера.

А поред свих препрека, бирате да ипак то радите. Зато што ништа што у животу вреди не долази лако.

Јер спавање са дететом је део мог родитељског избора и није предмет дискусије ни за кога ко мисли другачије. Ни за добронамерне пријатеље, ни за забринуте рођаке. Није ни тема за разговор са нашим педијатром јер то није никакво медицинско стање.

То је један од највећих благослова родитељства.

А иронија целе приче је што ће, једног дана, мој син затражити да спава сам. А кад тај дан дође, имаћу кнедлу у грлу, али ћу бити срећна што је имао слободу да ту одлуку донесе сам. Али, данас није тај дан.

Ноћ је наша и остаћу будна још мало да упијам његову љубав и да му шапућем “И ја тебе волим, малени.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама