Zašto današnja deca ne mogu da sede mirno na času?

februar 24, 2018

Žena potpuni stranac mi je danas otvorila srce preko telefona. Požalila se da njen šestogodišnji sin jednostavno nije u stanju da sedi mirno na času. Škola želi da ga testira na ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivni poremećaj). Kako mi to zvuči poznato, pomislila sam u sebi. Kao pedijatar, mogla sam da primetim da se sve češće susrećemo sa ovim problemom u poslednje vreme.

Majka mi zatim priča kako njen sin svakog dana iz škole dolazi sa žutim znakom, dok ostatak razreda dobija zeleni, za lepo ponašanje. Svakog dana ovog dete podsećaju da je njegovo ponašanje neprihvatljivo, samo zbog toga što uprkos upozorenjima nije u stanju da sedi mirno na svom mestu.
Žena potom počinje da plače: „Počeo je da govori kako mrzi sebe, kako nije dobar ni u čemu…” Samopouzdanje ovog dečaka se srozava samo zbog njegove potrebe da se pomera suviše često.
Pročitajte i: Zašto je našoj deci dosadno u školi, nestrpljiva su, nervozna i nemaju prave prijatelje?
Tokom proteklih desetak godina, sve je više dece kojoj se pripisuje dijagnoza poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. Jedan učitelj u osnovnoj školi rekao mi je da najmanje osam od njenih dvadeset dvoje učenika ima problem da održi pažnju na času. Pri tome se od dece očekuje da u kontinuitetu sede jedan prilično dugačak period. Čak se i od mališana u vrtiću očekuje da se ne pomeraju i po pola sata tokom nekih aktivnosti.
U čemu je zapravo problem? Deca su uvek u tom uspravnom položaju. Retko je danas videti dete kako se penje na drvo, kotrlja niz breg ili se vrti u krug tek onako, da bi se zabavljalo. Šuge više niko ne igra. Vreme za igru i zabavu se skratilo iz mnogo razloga: rastući zahtevi obrazovnog sistema; roditeljski strah da puste dete da se samo igra napolju, a nedostatak vremena da idu s njim; napredak tehnologije koji decu sa igrališta odvlači za računar; i, naravno, raspored koji je uvek nategnut i ne dozvoljava nikakve dodatne aktivnosti sa porodicom.

Suočimo se s tim: Deca se ne kreću ni približno onoliko koliko bi trebalo i to sad već postaje ozbiljan problem.

Nedavno sam, na molbu učitelja, posmatrala petake na jednom od časova. Tiho sam ušla i smestila se u poslednji red. Bio je već kraj školskog dana i učitelj je čitao knjigu đacima na glas. Nikad nisam videla ništa slično. Deo đaka se ljuljao na stolici unazad do tačke rizika od pada, drugi deo se jednostavno ljuljao, nekoliko njih je žvakalo vrhove olovki a jedno dete je čak uzelo flašicu vode i ujednačenim ritmom lagano udaralo njom u čelo!

Pročitajte i: Kako su rasla deca 70-ih, a kako rastu današnja deca

Nije ovo bilo odeljenje s decom sa posebnim potrebama, već jedan običan razred. Prvo što mi je palo napamet je da se meškolje zato što je već kraj dana i jednostavno su umorni. Iako je ovo možda stvarno bio deo problema, postojao je veći i važniji razlog za ovakvo ponašanje.
Sproveli smo dodatna testiranja i ubrzo shvatili da deca u ovom razredu imaju problem sa nedostatkom snage i lošom ravnotežom. Zatim smo testirali još nekoliko odeljenja i otkrili da, u poređenju sa decom koja su odrastala osamdesetih, samo jedno od dvanaestoro dece ima normalnu snagu i ravnotežu. SAMO JEDNO! Gospode, pomislila sam, ova deca moraju da se pokrenu!
Ironično, ovaj problem poremećaja ravnoteže danas imaju mnoga deca upravo zbog nedovoljno kretanja. Kako bi pravilno razvili sistem za ravnotežu, deca moraju da pomeraju telo u svim pravcima – satima u kontinuitetu! I nije dovoljno da to rade jednom ili dvaput nedeljno da bi se pravilno razvili. Hoću da kažem da, to što vodite dete na plivanje ili fudbal dva puta nedeljno nije dovoljno da bi dete razvilo snažan senzorni sistem!

Pročitajte i: Kad bi naše bake i prabake videle kako mi vaspitavamo decu

Deca odlaze u školu sa telima koja su manje nego ikad spremna na učenje. Sa senzornim sistemom koji ne radi kako bi trebalo, od njih se očekuje da sede mirno i budu sasvim koncentrisani na predavanje. Prirodno, deca se tome opiru, pokušavajući da svom telu obezbede kretanje koje ono traži, koje mu je potrebno da bi funkcionisalo pravilno i da bi mozak mogao da se nesmetano „uključi” onda kad je to potrebno! Šta se dešava kada deca počnu da se opiru zahtevu da sede mirno? Pa, logično, zamolimo ih da se smire i obrate pažnju na čas. A onda se njihov mozak, naravno, isključi, jer nije dobio ono što mu je potrebno za pravilan rad – KRETANJE.
Vrpoljenje je zaista problem. To je snažan indikator da se dete ne kreće dovoljno tokom dana. Ovo se mora promeniti. Periodi odmora se moraju produžiti, a deca bi trebalo da izađu napolje da se igraju čim dođu iz škole. Dvadeset minuta intenzivnog kretanja dnevno nije dovoljno. Potrebni su im sati igre i umaranja napolju, kako bi razvili i uspostavili pravilan senzorni sistem i samim tim bili u stanju da na času uključe mozak kad se to od njih traži.
Da bi mogla da uče, deca moraju biti fokusirana na časovima. A da bi bila fokusirana, moramo im dozvoliti da se kreću! 
Autor: Angela Hanscom

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


10 komentara na "Zašto današnja deca ne mogu da sede mirno na času?

  1. Mirjana Vukasinoviccica kaže:

    Potpuno ste u pravu,samo tesko je pomoci detetu ako to roditelji udruzenim snagama ne rade ili jos gore ne vide,ili jedan ne moze od drugog ili se spore oko starateljstva,ko je podobniji roditelj a dete je vec u osmoj godini.Baba moze da pomogne,ali to prvo oni u dogovoru medjusobno treba da urade.Vama svaka cast ali eto ja neznam kako da pomognem mome unuku?

  2. Maja kaže:

    Ne bih se slozila sa vama. Moj sin 7 godina, 4 puta sedmicno ima fudbal (obozava ga i ne propusta) ostalim danima smo u parkicu ili na igtalistu. Cim udje u kucu opet uzima loptu. Tablet uzme jednom u 10 dana, crtani mozda 15 min dnevno. Znaci ne nedostaje mu fizicke aktivnosti, non stop je u pokretu. U skoli ne moze da se smiri takodje, stalno se vrti, premesta sa noge na nogu, okrece, ustaje. Ali moram dodati da sve upija i zapamti do detalja. Problem ima sa sitnom motorikom.

    1. Zorka kaže:

      Dali je vas sin stvarno srecan na treningu fudbala? 4 treninga nedeljno je previse. Kako mu izgleda strsuktura dana i dali postoji prostor za ljubav i razgovore sa svojim roditeljima…. Susret sa vrsnjacima…. Pozdrav, nastavnik

  3. Pegica kaže:

    Ma dosta filozofiranja. Ko je mene kod moje učiteljice pitao da li hoću i da li mogu da sedim na času. U tom periodu nisam trenirala ništa, nisam se penjala na drvo i nikada nisam jurcala kao muva bez glave ( što je odlika većine današnje dece), ali kada krenem u školu mama kaže ” da gledaš učiteljici u oči i usta” , a to je značilo da nisam smela ni da se mrdnem već sam morala da sedim i slušam. Poštovala sam šta mi je mama rekla i gledala u učiteljicu kao baja u sveću. Postojali su u ono vreme autoriteti, poštovanje prema starijima, a danas je svima sve dozvoljeno. Mislim da je to veći problem nego manjak kretanja.

    1. Joca kaže:

      I mi smo kod nastavnika koji nisu imali autoritet skakali, bili nemirni i bezobrazni. Kod većine smo bili mirni kao bubice, pre svega jer smo ih se plašili. Danas je sistem takav da deca nemaju strah ni prema čemu, što i nije tako loše, ali ta ista deca nemaju ni strah od toga da ništa ne nauče.

    2. Vojvoda kaže:

      100% tačno, potpisujem.

  4. Tanja kaže:

    Gde su nasa istrazivanja? Zasto srpske institucije ne organizuju jedno opsezno istrazivanje da utvrde: da li je kod nas situacija identicna ili ima sustinske razlike, koji su razlozi istog ili drugacijeg zakljucka, sta preduzeti, sta promeniti, da li, mozda, vratiti nesto dobro sto smo izbacili pod uticajem tudjih zakljucaka, a trebalo je zadrzati… Dokle cemo pausalno da karakterisemo svoju decu, bez da zavirimo u sebe, u svoje drustvo, da uvidimo svoje greske (mislim na greske odraslih, uvek!), da budemo samokriticni, da donesemo odluku i da je se drzimo i primenjujemo, a ne da samo krutikujemo, kao da smo svi strucnjaci za sve oblasti i u sve se razumemo. Nasa deca nas gledaju! Nasa deca NAS kopiraju. Da li smo toga svesni?

  5. Bea kaže:

    Kao dete iz centra grada u park sam išla kad je imao ko da me odvede. Druga deca su živela kao i ja. Čuvao me Belami. Poremećaj pažnje u mojoj generaciji nije postojao.

  6. Violeta Marković kaže:

    Slažem se sa Vama u potpunosti. Sve sami analitičari i kritičari. Kada neko ima neku ideju konkretnu, koja se pri tom može i implementirati, entuzijasta, analitičara i kritičara nigde nema. Imam odlican projekat na tu temu, koja se odnosi i na žrtve i izvršioce nasilja kada ta vaspitana, odnosno nevaspitana deca stasaju u ljude. Dakle, nisu samo problem vaspitana i nevaspitana dece već odsustvo svesti našeg društva da oni rastu i izrastu u monstrume i njihove igračke. Molim sve entuzijaste da mi se jave i da eventualno pokrenemo se kroz nevladinu organizaciju i napokon se pomaknemo sa mrtve tačke.

  7. Violeta Marković kaže:

    Slažem se sa Vama u potpunosti. Sve sami analitičari i kritičari. Kada neko ima neku ideju konkretnu, koja se pri tom može i implementirati, entuzijasta, analitičara i kritičara nigde nema. Imam odlican projekat na tu temu, koja se odnosi i na žrtve i izvršioce nasilja kada ta vaspitana, odnosno nevaspitana deca stasaju u ljude. Dakle, nisu samo problem vaspitana i nevaspitana dece već odsustvo svesti našeg društva da oni rastu i izrastu u monstrume i njihove igračke. Molim sve entuzijaste da mi se jave i da eventualno pokrenemo se kroz nevladinu organizaciju i napokon se pomaknemo sa mrtve tačke.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama