Жена потпуни странац ми је данас отворила срце преко телефона. Пожалила се да њен шестогодишњи син једноставно није у стању да седи мирно на часу. Школа жели да га тестира на АДХД (поремећај пажње и хиперактивни поремећај). Како ми то звучи познато, помислила сам у себи. Као педијатар, могла сам да приметим да се све чешће сусрећемо са овим проблемом у последње време.
Мајка ми затим прича како њен син сваког дана из школе долази са жутим знаком, док остатак разреда добија зелени, за лепо понашање. Сваког дана овог дете подсећају да је његово понашање неприхватљиво, само због тога што упркос упозорењима није у стању да седи мирно на свом месту.
Жена потом почиње да плаче: „Почео је да говори како мрзи себе, како није добар ни у чему…” Самопоуздање овог дечака се срозава само због његове потребе да се помера сувише често.
Током протеклих десетак година, све је више деце којој се приписује дијагноза поремећаја пажње и хиперактивности. Један учитељ у основној школи рекао ми је да најмање осам од њених двадесет двоје ученика има проблем да одржи пажњу на часу. При томе се од деце очекује да у континуитету седе један прилично дугачак период. Чак се и од малишана у вртићу очекује да се не померају и по пола сата током неких активности.
У чему је заправо проблем? Деца су увек у том усправном положају. Ретко је данас видети дете како се пење на дрво, котрља низ брег или се врти у круг тек онако, да би се забављало. Шуге више нико не игра. Време за игру и забаву се скратило из много разлога: растући захтеви образовног система; родитељски страх да пусте дете да се само игра напољу, а недостатак времена да иду с њим; напредак технологије који децу са игралишта одвлачи за рачунар; и, наравно, распоред који је увек натегнут и не дозвољава никакве додатне активности са породицом.
Суочимо се с тим: Деца се не крећу ни приближно онолико колико би требало и то сад већ постаје озбиљан проблем.
Недавно сам, на молбу учитеља, посматрала петаке на једном од часова. Тихо сам ушла и сместила се у последњи ред. Био је већ крај школског дана и учитељ је читао књигу ђацима на глас. Никад нисам видела ништа слично. Део ђака се љуљао на столици уназад до тачке ризика од пада, други део се једноставно љуљао, неколико њих је жвакало врхове оловки а једно дете је чак узело флашицу воде и уједначеним ритмом лагано ударало њом у чело!
Није ово било одељење с децом са посебним потребама, већ један обичан разред. Прво што ми је пало напамет је да се мешкоље зато што је већ крај дана и једноставно су уморни. Иако је ово можда стварно био део проблема, постојао је већи и важнији разлог за овакво понашање.
Спровели смо додатна тестирања и убрзо схватили да деца у овом разреду имају проблем са недостатком снаге и лошом равнотежом. Затим смо тестирали још неколико одељења и открили да, у поређењу са децом која су одрастала осамдесетих, само једно од дванаесторо деце има нормалну снагу и равнотежу. САМО ЈЕДНО! Господе, помислила сам, ова деца морају да се покрену!
Иронично, овај проблем поремећаја равнотеже данас имају многа деца управо због недовољно кретања. Како би правилно развили систем за равнотежу, деца морају да померају тело у свим правцима – сатима у континуитету! И није довољно да то раде једном или двапут недељно да би се правилно развили. Хоћу да кажем да, то што водите дете на пливање или фудбал два пута недељно није довољно да би дете развило снажан сензорни систем!
Деца одлазе у школу са телима која су мање него икад спремна на учење. Са сензорним системом који не ради како би требало, од њих се очекује да седе мирно и буду сасвим концентрисани на предавање. Природно, деца се томе опиру, покушавајући да свом телу обезбеде кретање које оно тражи, које му је потребно да би функционисало правилно и да би мозак могао да се несметано „укључи” онда кад је то потребно! Шта се дешава када деца почну да се опиру захтеву да седе мирно? Па, логично, замолимо их да се смире и обрате пажњу на час. А онда се њихов мозак, наравно, искључи, јер није добио оно што му је потребно за правилан рад – КРЕТАЊЕ.
Врпољење је заиста проблем. То је снажан индикатор да се дете не креће довољно током дана. Ово се мора променити. Периоди одмора се морају продужити, а деца би требало да изађу напоље да се играју чим дођу из школе. Двадесет минута интензивног кретања дневно није довољно. Потребни су им сати игре и умарања напољу, како би развили и успоставили правилан сензорни систем и самим тим били у стању да на часу укључе мозак кад се то од њих тражи.
Да би могла да уче, деца морају бити фокусирана на часовима. А да би била фокусирана, морамо им дозволити да се крећу!
Аутор: Angela Hanscom