У недостатку боље стратегије учења, ученици и студенти, користе начин учења који се најчешће назива “ишчитавање”. Он подразумева да се више пута чита исти текст, са циљем да се боље разуме или детаљније запамти. Сви они који су примењивали овај метод у ранијим годинама свог школовања, или га, на нашу несрећу веома често, примењују и када одрасту знају да су основни недостаци овакве стратегије учења: брзо опадање интересовања, губитак пажње и лоша меморија детаља.
Због чега се то дешава и како да решимо овај проблем? Да ли је могуће учити и памтити без проблема?
Да бисмо одговорили на прво питање потребно је да знамо које су то фазе памћења кроз које пролазимо док учимо. Видите, људи највише проблема у учењу, као и у другим стварима у животу имају, зато што не знају детаље. Памћење је за њих памћење и то је то. Они не знају да је памћење процес од три фазе које функционишу на овакакав или онакав начин. Дакле, које су фазе памћења?
Постоје три фазе у којима се одиграва наша меморија: прва се назива чулном меморијом, друга привременом и трећа дуготрајном меморијом.
Чулна меморија почиње у моменту када, на пример погледамо неко набрајање. Она је визуелна, или аудитивна, може бити кинестетичка (додир), офлакторна (мирис), густаторна (укус). Траје пар секунди и служи да наш мозак постане свестан да смо нешто уопште видели. У овој фази још увек не можемо да говоримо о “памћењу” које нам треба да бисмо сматрали да је нешто научено.
Привремена меморија траје пар минута и током ње почиње “обрада података“. У овој фази нам постаје “јасно о чему се ради” у тексту који читамо (интеграција). Тада од свих информација бирамо оне које су “важне” (селекција), јер мозак не памти све информације по реду, него кључне појмове који нам служе као окидачи за присећање . Током ове фазе наш ум нас припрема или за процес одбацивања (заборављање) свих неважних ствари или за дуготрајно памћење оних ствари које процењујемо као важне. Оно што је веома важно у овом моменту је да схватимо да смисао ове фазе памћења није складиштење него повезивање и избор информација.
Дуготрајна меморија траје неограничено и она представља трајно везивање информација (утискивање) у наше синапсе.
Проблем који имамо са памћењем налази се на почетку фазе дуготрајног памћења. До тада је стање у којем се налази наше ученеј мање – више у реду. Прочитали смо, разумели и имамо “осећај” познавања материје. Међутим, када покушамо да поновимо видимо да је наше присећање на око 40% или ниже. Ово је, на пример, јако лепо видљиво код студената права којима је учење права веома интересантно “када га читају први пут” како воле да кажу, али да највећи проблеми настају када све те информације треба да запамте.Шта је проблем? Проблем је у томе што ми процес меморисања зауставимо у другој фази и наше учење остаје заробљено на нивоу “разумевања”. Ми углавном никада не прођемо преко моста дугорочне меморије и, апсурдно, за памћење не примењујемо технике памћења него стратегије и технике за пријем и обраду информација, а мозгу остављамо “на слободу” да нешто запамти или не. Зашто то радимо? Зато што након “разумевања” прочитаног текста ми имамо једно 4-5 минута савршеног присећања – јер краткорочна меморија и траје до 8 минута. Занесени тиме ми сматрамо како смо нешто меморисали и настављамо са даљим учењем или прекидамо учење. Овде настаје проблем. Ако замислимо да између краткорочне меморије и дугорочне постоји мост чијим преласком осигуравамо памћење и присећање – ми тај мост не пређемо, него се окренемо и вратимо на почетак пута.
Шта се дешава након тога? Ми, пошто нисмо свесно прешли мост меморије, наш ум крене да одлучује шта је важно да запамти и, пошто у свим инфоррмацијама које смо унели у мозак налази, углавном апстрактне информације, симболи, стручни термини, поделе, анализе и набрајања – што нема везе са трима стварима које он преферира “игра, спавање и храна”, он одлучује да све те податке пошаље у привремену канту за отпатке (Рецyцле Бин). Тако заборавимо, али не сасвим, него довољно да не можемо да се присетимо, али да се, када погледамо у књигу самоуверено сетимо свега.
Шта се дешава после? Пошто података нема, ми доживљавамо неуспех или у својој соби за учење или у учионици где демонстрирамо знање. Доживевши неуспех, након периода самосажаљевања, враћамо се учењу и радимо поново оно исто што смо радили и раније читамо долазећи до “моста” између краткорочне и дугорочне меморије и опет га никада не прелазимо, надајући се да ће “усуд” меморије неком вишњом силом одлучити да нешто запамтимо. Заправо ми само не поентирамо.
Шта би требало да радимо да бисмо податке осигурали у дуготрајној меморији?
Да бисмо осигурали податке и да би нам били доступни, потребно је да урадимо што више од следећих процедура:
Да учење поделимо у залогаје (Chunks) – пажња траје од 30 до 180 секунду у просеку, зато читајте максимум 3 минута у континуитету. Тад прекините читање, размислите, запишите, подвуците…
Да визуализујемо појмове које памтимо – Најбитније ствари (појмове) замислите на “менталном екрану”. Уколико су апстрактни – представите их симболима (на пример – памћење замислите као слона, реч “појам” као мозак, итд )
Да асоцијативно повезујемо појмове – повежите појмове које памтите асоцијацијама (Менталне Мапе су идеалан алат за повезивање асоцијација, визуелизација и Chunk -овања који се данас промењују широм света од школа до корпорација)
Да обнављамо у меморијским циклусима – Обавезно обнављајте у кратким цртама без гледања у извор (књигу или белешке). Најважнији циклус понављања је након 24 сата. Ако тада не поновите заборавићете око 70-80% информација које сте јуче учили, тј нећете моћи да их се сетите без “вирења”.
Пише: Игор Ракић, Оснивач Школе Интелектуалних Вештина
Извор:skolaintelektualnihvestina.wordpress.com