Jedna od čestih tema na društvenim mrežama i forumima koji se bave vaspitanjem dece je i „priprema dece za život“. Da, živimo u okrutnom svetu koji se ne okreće oko moje i vaše dece. Neki roditelji zbog toga često vole da kažu da je najbolji način da se dete pripremi za takav život, da se suoči sa realnošću što pre. Dete bi, valjda, tako trebalo da očvrsne i spremno dočeka sve neprilike koje život nosi. Zvuči kao dobar plan, ali na mene ne računajte.
Istina je da ne postoji plan koji može pripremiti dete za svaku situaciju u životu. Nisam od onih koji će reći „ja mom detetu neću prineti ručak koji je zaboravio“, ili „ne mogu ga stalno čuvati od životnih razočaranja“. Svako dete je jedinstveno, i stoga je potrebno tretirati ga u skladu s njegovom ličnošću, potrebama i stepenom razvoja, a ne po svaku cenu čeličiti ga da bi bio spreman za život.
Deca nisu kadra da samostalno donose odluke u životu, i ja bih svom detetu sigurno ponela u školu ručak koji je zaboravio kod kuće, bez straha da ću to morati da radim tokom celog njegovog školovanja. Moj mozak je potpuno razvijen pa i dalje zaboravljam neke važne stvari u životu. U tim slučajevima očekujem od moje porodice da me podrži i podseti me šta treba da uradim. Ako pustim dete da ode u školu bez ručka, ono će zapamtiti da ga je zaboravilo, ali će zapamtiti i da nije imalo na koga da se osloni i pobrine se da do toga ne dođe. Ako dete zaboravi ručak četiri puta u toku nedelje, onda moramo sesti i porazgovarati, a ne čekati da se problem sam reši tako što će dete gladovanjem naučiti redosled radnji pre odlaska u školu.
Moje dete je, na primer, veoma osetljivo i zbog toga ga neću ostaviti nezaštićenog u društvu. Osetljiva deca upijaju svaku reč i zadržavaju ih duboko u svom biću, i ako takvo dete ostavite izloženo uvredama, to ga neće naučiti da treba s tim sam da se izbori. Umesto toga, ja ću raditi sa njim svakoga dana i naučiti ga kako treba da se ponaša u društvu dece koja mu nisu naklonjena. Ako treba, kritikovaću i odrasle koji nemaju poštovanja prema drugoj deci, nadajući se da će to neko uraditi i za moje dete.
Da li ću uvek pomoći?
Ne. Roditelj mora biti u stanju da proceni situaciju i pruži detetu priliku da se samostalno izbori sa problemima za koje je mentalno, emocionalno i fizički spremno Shvatam da neću biti u mogućnosti da sačuvam svoje dete od svih mogućih razočaranja i pogrešnih odluka, ali mu takođe neću ni stvarati dodatne poteškoće u ime tobožnje pripreme za život. Potrudiću se da svom detetu ostavim dovoljno prostora da uči i razvija se bez „uljuljkavanja“, ali ću uvek biti tu da mu se nađem. Važno je naći balans između toga da radite neke stvari umesto svog deteta i da ga forsirate da bude nezavisno od vas.
Kako ih to priprema za život?
Da li uopšte postoji priprema za bol i gubitak, odbijanje i izolaciju, ili depresiju u životu? Nisam sigurna da iko od nas može biti spreman za to, ali u jedno sam sigurna – blizak odnos sa ljudima na koje možemo da se oslonimo će nam pomoći da se lakše sa tim izborimo. Za moju decu, ja ću biti ta osoba na koju mogu da se oslone.
Dokazano je da povezanost smanjuje anksioznost i depresiju, podstiče samopouzdanje i empatiju i poboljšava mentalno, emocionalno i fizičko zdravlje. Svoju decu ću pripremati za život, ali ne tako što ću im isti otežavati da bi očvrsli, već tako što ću im biti oslonac. Pripremiću ih za svet odraslih tako što ću im pružiti bezbrižno detinjstvo, a u taj svet neće otići čvrsti i bezosećajni, već jaki i plemeniti. Bezosećajna deca mogu da izrastu u bezosećajne ljude koji nemaju mnogo saosećanja s ljudima u nevolji, jer su i sama trenirana „da izdrže sve“. Ja bih svakako želela da umanjim bol i razočaranja koji će moja deca osetiti pre ili kasnije, ali iako će njihove osetljive duše možda biti više povređene, taj bol će ih podstaći da teže promenama i idu napred. Jer nežne duše čine svet boljim mestom za život.
Priredila: A.C.