Зашто не треба тући децу?

мај 11, 2016

У последњих тридесетак година на таласу глобализације поново се пишу родитељске улоге и више не постоје чврста упоришта на које можемо да се ослонимо и свакодневно се родитељи суочавају са питањем “шта да радим” и тај одговор никада није коначан, нагласила је научна сарадница на Институту за педагошка истраживања Нада Половина на трибини “Зашто не треба тући децу” у Центру за промоцију науке.
batinice
“Околности су се промениле и родитељи нису сигурни како да реагују, јер држава жели законом да забрани физичко кажњавање и постоји део људи који се са тим слаже, а опет имамо родитеље који заснивају свој ауторитет на страху или су претерано попустљиви, што такође није добро, ал између те две стране имамо пуно опција” рекла је психолог Невена Буђевац.
Координатор Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете Биљана Лајовић је нагласила да не види никакве позитивне стране физичког кажњавања, и да сматра да је доношење тог закона добра ствар. Употреба физичке силе није ефикасно решење и сам родитељ ће вам то рећи , а то је важан аргумент да не користимо силу, додала је Буђевац.
На основу истраживања која су рађена видимо да деца која су гледала агресивно понашање опонашају то понашање и користе друге играчке како би испојили своју агресију, док деца која нису гладала филм нису била агресивна подвукла је она. Питање казне је веома сложено и садржано је у циљу казне да неко понашање променимо, али ако то можемо да променимо и на други начин казна је излишна, само кроз рад са дететом можете доћи до циља, рекла је Половина.
Није на нама да можемо да закључимо како ће дете да схвати казну, то што ми мислимо да је најбоље за њега, дете неће видети исто као ми, додала је она. Када говоримо о физичком кажњавању ми баратамо са значењима оба појма, казна и награда, кажњавање и некажњавање и ефекти тих порука које шаљемо сливају се у један исход а то је простор за позитиван развој детета, зато овај закон може да има позитивну димензију, нагласила је Половина. Оно што је проблем код кажњавања јесте да они који крену са шамарима углавном заврше са каишем, варјачом, папучом, и то “само једанпут” сам га ударио испадне више пута што је неделатно, рекла је Лајовић.
Ми смо у васпитању заборавили појам о доследности, јер деца често не знају кога да слушају уколико сваки родитељ има своја правила и често их мењају, васпитање је напоран посао који изискује упорност и стално проналажење нових начина нагласила је она.
Половина је додала да када ударите дете ви ћете самим тим произвести ефекат нарушавања повезаности и тако родитељ сам себи одузима могућност да буде у току са дешавањима у животу детета, нарушава се однос поверења не само са вама него и са свим одраслим људима.
Потребно је поставити јасне границе деци и њих се доследно придржавати, доследност је кључна реч када говоримо о односу са децом, рекла је Буњевац. Она је додала да када год родитељи дођу у ситуацију да попусте детету треба себи да поставе питање да ли они тиме краткорочно решавају проблем или дугорочно чине добро и себи и детету, то је добар тест за сваког родитеља и зато је важно бити доследан и упоран.
Све што има везе са страхом не доприноси напретку детета, сигурност расплашује и подиже ниво развоја сигурности поручила је Половина. Можда је боље однос са децом дефинисати законом да бисмо имали систем вредности коме тежимо, пут којим желимо да идемо и увек ће бити оних који га не поштују, али треба радити на свом унапређењу, рекла је Буђевац.
Можда ће родитељи да се договарају око тога како ће да успоставе контролу понашања и ефекте и то је добро за децу јер их расплашује, рекла је и додала да ће то олакшати живот породица.
 
Извор: Танјуг

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама