Zašto očekujemo da to djeca mogu, kad ni mi odrasli ne možemo

avgust 6, 2019

Zašto očekujemo da to djeca mogu, kad ni mi odrasli ne možemo
Zašto?

Provele smo divan vikend nas dvije. Čini mi se da uvijek iz vremena provedenom s njom i njenih 3.5 godine života (što ona rekla “uskolo 4”) ja više naučim nego ona, ali vrijeme će pokazati.

Budući da me ništa nije boljelo i niko mi nije posebno išao na živce, moj apsolutni fokus je bio na Loli (djetetu, ne portalu) i to mi je dozvolilo da propitam ono o čemu odavno razmišljam: Šta je sve ono što očekujem od nje da može, a ja ne mogu. Fenomenalne su to situacije i stvari, ja kad vam kažem.

LJUDI I ODNOS PREMA LJUDIMA

Evo da vas pitam: Da li se vi stvarno obradujete svakoj osobi koju sretnete? Zagrlite je? Poljubite? Uuuuuvijek ste raspoloženi za razgovor i odgovaranje na pitanje? Ne pričam o bonton minimumu. Pričam o svemu preko.

E, pa šta god da ste odgovorili u sebi, znam da to ne radite. Zašto onda očekujemo to od djece? “Haajde zagrli tetu!” “Poljubi je, šta fali” – još se i ljutnemo ako dijete koje postane objekat, a trebalo bi da je subjekat, to odbije.

Voljela bih da je neko sa mnom razgovarao kao ja sa Lolom i da mi je objasnio da, da moram reći “Dobar dan, doviđenja, hvala, prijatno”, ali ne, ne moram nikom baš, pa ni majci, da dozvolim da me ljubi.

I onda meni moja Lola kaže: “Mama, ja ne volim da se ljubim.” U redu je, ima vremena, zavoljećeš 😀

2. HRANA I ODNOS PREMA HRANI

U Lolinom odgoju to mi je najviše suza uzelo. Njene faze kad nije htjela da jede. A sad kad razmislim, ona nije jela onoliko koliko sam ja zamislila da bi ona trebalo da pojede, ona je jela koliko je njoj bilo dovoljno. Akcenat na NJOJ i DOVOLJNO.

Lola je ista mama svoja kad je hrana u pitanju. Nemoj mljecavo, nemoj da eksperimentišemo, daj sira i slanine i sve super. Rekli biste vi, pa na šta se žališ?

Na svoja očekivanja od nje!

Lola jede kad je gladna, jede koliko može i jede što voli. Voli, da.

Tri stvari moramo imati na umu:

-ako ih stalno tjeramo da jedu – hrana će postati nešto što će imati negativan predznakvažno je da PROBAJU – insistiram na tom jednom zalogaju, jer oni su mali i ne znaju kakav ukus ima sva hrana. Jedan zalogaj pa popričamo
Naše dovoljno nije što i njihovo dovoljno – njihov želudac je mnogo manji od našeg

3. “NEMOJ PLAKATI”

Hajde ti nemoj plakati kad ti se plače. Ili još bolje – prestani plakati kad ti neko kaže “Prestani”. Ma nema šanse!

Malo na šta poludim kao kad kmezi. Ono – prenemaže se. Zamolim je staloženo da istu tu rečenicu ponovi normalnim tonom. Jer to kenjkanje je nepotrebno, smorno i nikom ništa dobro ne donosi.

Ali kad plače – pa makar bilo i bez razloga (iz mog ugla, iz njenog sigurno postoji) stvarno pokušavam da budem odrastao čovjek koji razumije da su suze okej (ne ide mi uvijek, ali trudim se). I kažem joj da je u redu da plače, ako želi možemo da pričamo o tome, zagrlim je, umijem, budem tu. I pokušavam da ne izgovorim “nemoj plakati”.

Jer joj tako negiram emocije.

Jer kad bude imala za šta stvarno da plače, gutaće, a to nije dobro.

Jer su suze stvarno okej i nekad je to kao tuširanje, prija.

Nek plaču. Proći će.

Brankica Raković

Izvor: Lolamagazin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama