Uspešnima se danas smatraju samo ljudi kojima je SV kojekakvim bitnim kvalifikacijama napunjen do nečitljivosti, a životi neretko toliko isprazni do obesmišljenosti. Zato što se u ovim modernim vremenima smisao traži samo u onome što može da se pipa, guta, oblači i pokazuje drugima. A šta ostaje u nama kad skinemo sve ono što imamo na sebi? Po čemu smo vredni kad skinemo sa nas sve ono što je skupo? Koliko dugo bismo bili siti kada bismo prestali da se hranimo sopstvenom slikom u tuđim očima?
Danas mora poslodavac da bude prevodilac tvog života, jer samo iz njegovih usta izgovoreno „Prošli ste u naredni krug“ govori da možda nečemu vrediš. Samo kad se sa usana budućeg šefa omakne ono stidljivo „Primljeni ste“ tebi postaje jasno da ima nade da ćeš možda biti uspešan. Samo kad od banke dobiješ potvrdu da ti je odobren stambeni kredit sa doživotnom otplatom, poveruješ da si u životu nešto uspeo jer tad imaš čak i napismeno. Samo onda dok svima govoriš da živiš opušteno a u sebi osećaš konstantnu strepnju zbog svojih skupih kola parkiranih na javnom parkingu, počinješ da naslućuješ da si uspešan. Samo onda kad si toliko bitan da više ne moraš da se predstavljaš, a pritom izgubiš predstavu o bitnosti ljudi oko tebe – tad si i zvanično uspešan. Onda taj uspeh hraniš poslovnim sastancima, rehabilituješ timbildinzima, relaksiraš kežual frajdejima, trljaš na nos okolini egzotičnim putovanjima, a sebe kad ostaneš sam sa njim tako opipljivim, materijalnim i potrošljivim tešiš lažima.
Moj inat ide dotle da bih igrao sve po suprotnim pravilima. Po kvalifikacijama sam Ljudsko Biće, od škole imam Životnu, učim na Greškama a na ispitima sam i dalje svaki dan. Padam, ali i ustajem. Volontiram neprestano. Trenutno radim na jednom doživotnom projektu koji se zove Biti bolji nego juče. Imam nezadrživu ambiciju da uvek pobeđujem svoje strahove. O prekovremenom radu mislim sve najbolje samo ako se odnosi na onih nekoliko dodatnih minuta ljubljenja zbog kojih odložim spavanje. O prekovremenom radu za vašu firmu mislim da je živo sranje. Svoje kvalifikacije dokazujem isključivo delima, a ne zahvalnicama, diploma i sertifikatima. I ne vama.
Stvorena je atmosfera linča čitavog ljudskog roda gde svakomalo, iako si misaono ljudsko biće sa emocijama, moraš da dokazuješ svoje pravo na postojanje kojekome. Pritom, tokom odbrane tog ljudskog prava na sopstvo, ne prihvataju se dokazi poput pošten, iskren, dobar prijatelj, saosećajan, čovekoljubac, pun razumevanja, tolerantan, odan… Te osobine izuzete su sa liste dokaza jer po pravilima pisanja CV-a nisu toliko bitne. Eksperti za savremen način života naučili su nas da ih uvek pobrajamo ofrlje, u jednoj prostoproširenoj rečenici na kraju CV-a, jer te nebitne činjenice ionako neće biti presudne.
Za mene nije uspeh naći sve što tražiš, već ne gubiti veru da će to za čim tragaš doći iako ideš iz neuspeha u neuspeh. Nije uspeh popeti se na poziciju sa koje možeš da zahtevaš poštovanje, već zadobiti ga još dok si na zemlji. Nije uspeh kad u očima drugih deluješ uspešno, već samo onda kad uočiš istinsku sreću u očima onog kog vidiš u ogledalu. Kravata se kao i svaka medalja oko svačije guše može obmotati, ali sreća grli oko vrata samo one koji vide da će svet spasiti pitomost, saosećajnost i dobra dela.
Uspeh donosi novac, poštovanje drugih ljudi i materijalnu sigurnost. Merljiv je očima, ali zato kvarljiv i sa rokom trajanja. Možda jeste tvoje lice koje drugi vide, ali je sreća tvoje naličje koje samo ti znaš i sa kojim odlaziš da spavaš. Ona donosi mir, samopoštovanje i sigurnost u ljude koji te okružuju. Ne oblači se, ne parkira se i ne prodaje se u izlozima. Zapostavljena je jer je na prvi pogled drugima nevidljiva. Ali iako je u tebi, nije samo tvoja. Oni koji je imaju znaju da se sreća samo deljenjem množi, dok se uspeh deljenjem gubi. Zato uspešni koji to ne shvataju nisu uvek i srećni, jer na kraju u tom nestajućem izobilju nemaju sa čim ni da budu.
Izvor: Blogdan