Зашто ови дечаци не слушају маму, већ само тату

јануар 25, 2016

Немања и Страхиња су браћа. Немања има пет, а Страхиња шест година. Њихов тата каже да су типични дечаци, живахни, несташни, траже пажњу и испитују границе. Не жали се на неке крупније проблеме у односу са њима. Међутим мама и бака имају другачије мишљење. Кажу: „Не би тата тако говорио да је по цео дан са њима“. У среду су оставили кору од банане на поду у предсобљу, мама се оклизнула, мало је недостајало да се „поломи“. У четвртак су баки тек опрану постељину погодили блатњавом лоптом, а затим јој сакрили наочаре. У петак је бака отишла у дом здравља, а заборавила да понесе здравствену књижицу. Мама брзо узме књижицу и улети у ауто да јој однесе. Тек на улазу у град спази Немању како вири иза задњег седишта, а рекла му је да не може да га поведе, да мора да остане са татом и братом… Поред свакодневних „изненађења“ која приређују, мама их описује као непослушне, пркосне, својеглаве и жали се да неће да сложе играчке, да угурају бициклу у гаражу, неће да беру јагоде, просипају јој воду за цвеће, гацају по тек опраном тепиху, међусобно се свађају… Она покушава разговором да их приволи на сарадњу, али не успева, а када јој „прекипи“ подвикне и запрети, али они побегну и сакрију се. На крају каже:“Видећете кад вам тата дође“.
tata cita
Али, када тата дође дечаци заиста мењају понашање. Кад чују да тата улази у двориште јуре да паркирају бицикле у гаражу, јер ако тата затекне бициклу или тротинет насред дворишта, он све то закључа у гаражу и сутра цео дан не могу да се возају. Тата понекад ради и ноћну смену па тада дању спава. Мислите ли да га Немања и Страхиња буде лупајући вратима, јурцајући по кући, вичући испод прозора? А, не, нема јурцања и викања док тата спава. Правила су им позната и поштују их. Знате зашто? Зато што тату схватају озбиљно, знају да тата уради оно што каже. Немања и Страхиња се јако добро сећају оног рођендана на који нису отишли зато што су тату пробудили. Ево како је то било. Тата је тог јутра стигао уморан са посла. Дечаци су га молили да их води на прославу рођендана њиховог друга. Татин одговор је гласио:“У реду, водићу вас, али пустите ме да одспавам да бих могао да возим и после ручка крећемо“. Али, како му нису дозволили да одспава нити је био у стању, нити је желео да их вози. Чули су и маму како каже:“ Па не знам, а да их одведеш бар на кратко, ја бих, али сам почела да фарбам косу, па деца су то, само су нестрпљиви, жао ми…“. Међутим тата је био одлучан:“Не могу да седам за волан овако неиспаван, осим тога морају да ме схвате озбиљно“.
Приметили су да је тата углавном ћутљив, не воли много да прича и објашњава. Тако да „шалу са кором од банане“ ни не покушавају са татом. То је резервисано само за баку и маму, оне увек говоре:“Нису деца крива, видела су то на цртаћу“. И брзо забораве, док падне мрак више се ничег не сећају, па се деси да за вечеру дечаци добију и кремић, иако су претиле укидањем слаткиша. А, тата, ма он не разуме такве шале.
Добро се сећају како су онда морали да орибају онај тепих по коме су гацали.Тата се само ођедном појавио са четкама и реко:“не сме ни једна мрља да остане“. После тога су били мокри и прљави па су морали на туширање и тако су пропустили омиљени цртаћ. Тешко да ће им опет пасти на памет да прљају ствари које мама опере.
Наравно да ће шутирати лопту и играти се жмурке око места где бака суши постељину. Па неће ваљда око татиног аута. Тата се не потреса много када се испрља постељина, али би био веома љут да му откину ретровизор у току игре или оштете лимарију. Приметили су да је тата јако осетљив када је у питању његов Пежо.
Наравно да неће да иду са баком у башту да јој помогну да бере јагоде. Па зашто би? Помагали, не помагали, бака ће им дати и јагоде и колач и сладолед. Све то ће да добију и без брања јагода. И зашто би се онда трудили? Зато што ће бака да се пожали тати? Ех, баш тај моменат дечаци једва чекају. Да, чекају да тата одговори баки:“Сваки дан ми се жалиш, замисли урадили су ми ово, урадили су ми оно, рекли су ми ово… Ко дете си… Реко сам ти, ако неће да беру, не могу ни да једу и готово! Ја са њима немам проблем, мени тако не одговарају!“ Одавно су дечаци приметили да тата постане много нервозан кад бака почне да се жали.
Оног дана кад су мами рекли једну јако, јако ружну реч, схватили су да су претерали. Али, и у таквим ситуацијама умеју да се снађу. Схватили су да им се татина реакција када чује шта су урадили, неће допасти. Зато су применили тактички потез. Након извињавања и обећавања како се то више неће поновити, претворили су се у два мамина мала злата. Узели су друштвену игру и играли се два сата, а да се при томе ниједном нису посвађали. Средили су фиоке у дечјој соби, исте оне фиоке за које је мама прошле недеље рекла да треба да се среде. А јагоде, не само да су набрали, него су их и прали и петељкице кидали… И тактика је упалила. Долази тата са посла, а мама каже:“Данас су јако добри, немам речи, једино што смо јутрос морали прво да се посвађамо да би били добри, али хајде нећемо сад о томе, да не кварим овако леп дан.“ Сад дечаци знају да није „ништа страшно“ ако понекад кажу мами ружну реч, јер имају проверену тактику која спашава ствар.
Као и остала деца, и ови дечаци већ знају шта у породици може, како може и с ким може и у складу са тим се понашају…
Ауторка текста је психолошкиња, Бранка Василев
 
Извор: mojpsiholog.weebly.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Зашто ови дечаци не слушају маму, већ само тату"

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама