Novi ministar obrazovanja kao da je uključen u struju. Za prvih desetak dana mandata uspeo je da se sastane sa skoro svim relevantnim organizacijama i makar načne većinu ozbiljnih problema. Pošlo mu je za rukom čak i to da Vladi nametne tačku dnevnog reda koja se tiče vraćanja otetih para prosvetnim radnicima, onih koje su nam „tehničkom greškom“ uzete od nadoknada za godišnje odmore. Povukao je Pravilnik o formiranju odeljenja koji je zaista mogao da napravi ogromnu zbrku u školama.
Najavio je da će se rad direktora strogo kontrolisati i da će tehnološki viškovi biti zbrinuti. Sve same lepe vesti, dodatno podgrejane populističkim izjavama da će se boriti da prosvetni radnici ne budu siromašni i nepoštovani u društvu.
Prosvetni radnici su, poučeni iskustvom, većinu ovih izjava primili s rezervom, mada će se uskoro pokazati da li su neka obećanja bila prazna ili ne.
Opšti utisak o novom ministru je za sada pozitivan. Zna o čemu govori, poznaje posao, energičan je, čini se da ne trpi prazan hod, što je veoma bitno u trenutku kada se prosveta bukvalno iz dana u dan survava i urušava.
Vremena za gubljenje nema, a on, izgleda, ne voli da gubi vreme.
Prosvetne radnike je obradovala vest da će se povećati odgovornost roditelja. Napokon je neko s vrha javno izgovorio da ne sme da ne postoji odgovornost roditelja kada učenik ima više od 20 neopravdanih izostanaka. Istina, moglo bi to i malo oštrije. Mogli bi krivično da odgovaraju kada im maloletna deca počine teže povrede discipline u školi, mogli bi da odgovaraju za zanemarivanje deteta ako ima više od tri nedovoljne ocene, i slično. Prosvetni radnici bi se i tome obradovali.
Međutim, nimalo se nisu obradovali kada su čuli da će i roditelji ocenjivati njihov rad. Da ostavimo u ovom trenutku po strani to da li nam je opet bačena koska, jabuka razdora, tema koja će nam isisati energiju tako da zaboravimo na materijalni i društveni položaj. Mnogo mi je zanimljivija reakcija mojih kolega, a reakcija je kao da ih je zmija ujela.
Zbog čega?
Prvi argument koji se može čuti, jeste da mu nije ovo privatna škola koju roditelji papreno plaćaju, pa da se bave i ocenjivanjem nastavnika. Kod nastavnika ne postoji svest o tome da ga baš roditelji plaćaju. U redu je reći policajcu da se ne iživljava jer ga ja od svog poreza plaćam, ali nema svesti o tome da su prosvetni radnici podjednako na budžetu, podjednako plaćani iz poreza građana.
Drugi argument je da roditelji nisu stručni da ocenjuju naš rad. Zaboravljamo da ni mi nismo stručnjaci za medicinu, pa ipak lošom ocenom ocenjujemo lekara kad nam detetu promeni pet antibiotika dok ne „ubode“ onaj pravi. Zar zaista ne razumemo da je princip isti? Ili možda mislimo da će nam roditelji ocenjivati metode i oblike rada? Naravno da neće.
Treći je da će najbolje proći nastavnici koji dele dobre ocene kapom i šakom. Naravno, ima i takvih roditelja, ali svi mi koji smo održali nebrojeno mnogo roditeljskih sastanaka znamo da su takvi roditelji u manjini. Setite se koliko ste puta od roditelja čuli da njihovo dete ništa ne uči kod kuće, da ga zanima sve osim škole. Nemoguće je da sam samo ja srećnica kojoj redovno zapadnu takvi roditelji. Ukoliko imate naviku da učenicima dajete anonimne ankete u kojima treba da prokomentarišu vaš rad, znate da su deca često i od nas objektivnija. U redu, postoji mogućnost da će neko dete kod kuće preokrenuti priču, pa reći ono čuveno „mrzi me nastavnik“, umesto „mrzi me da učim“, ali neće sva deca to učiniti. Takođe je nemoguće da nikada od svojih đaka niste čuli za nekog kolegu da je super što će svi imati petice i četvorke, ali je problem što niko ništa ne zna. Da, deca i tako razmišljaju!
Kao roditelj, bila bih presrećna da sam svoje dete mogla da poštedim nekolicine nastavnika u osnovnoj školi i gimnaziji, što zbog toga što je ničemu nisu naučili, što zbog toga što su svoje probleme iskaljivali na đacima. Da li je moguće da moje kolege kao roditelji nemaju nijedno slično iskustvo?
Da li ste možda kao odeljenjske starešine bili u situaciji da čujete kako se celo odeljenje žali da neko ništa ne ume da im objasni, a mnogo traži? Ili da im neko kroz čitavo školovanje samo diktira i posle traži i zapete za peticu? Ili da nečija ocena zavisi samo i isključivo od trenutnog raspoloženja nastavnika? Ili da kod nekoga ni posle dve-tri godine ne znaju šta treba za trojku, a šta za peticu? Ili da neko redovno kasni 15 minuta na čas, a ako đak zakasni minut, biva izbačen sa časa? Ili da neko redovno telefonira na času, a ako učeniku zazvoni telefon, biva izbačen sa časa? Ili da neko naziva đake pogrdnim imenima, omalovažava ih i ismeva pred odeljenjem? One koji dolaze pripiti na čas neću ni da komentarišem.
Nema šanse da to nikada niste čuli!
A da li ste pokušali da takve probleme rešavate na nastavničkom veću? Ako jeste, znate da od tog posla nema vajde. E, sada se vratite u poziciju roditelja. Taj roditelj PLAĆA sve te nastavnike. Opravdano je nezadovoljan njima, ali su mu ruke vezane.
Neopravdano je njegovom detetu zapao baš takav nastavnik, dok je neko drugo dete iz te iste škole ponelo mnogo više znanja iz istog predmeta, samo zato što mu je slučajno neko drugi predavao. Previše slučajnosti, zar ne?
I na kraju, zašto bi nam smetalo da nas roditelji ocenjuju? Jedino što mi pada na pamet jeste strah od toga da bi nešto iz onog gore pasusa izašlo na videlo. Ako svoj posao radite kako treba, ne plašite se ni posete direktora, pedagoga, nadzornika. Ne plašite se ni ocene đaka, ni ocene roditelja. To što će biti dva-tri nezadovoljna roditelja po odeljenju, neće o vama govoriti ništa loše. Problem će biti ako je većina roditelja nezadovoljna.
Mislim da je najvažnije kako će taj upitnik izgledati.
Ukoliko se pitanja pametno formulišu, uz odgovarajuće uputstvo roditeljima, ukoliko se traže i argumenti, a ne samo „taj ništa ne valja“, ukoliko se obuhvati većina parametara koji nastavnika čine dobrim ili lošim, i ukoliko se podaci stručno obrade – ne vidim razlog za toliko negodovanja. I onome ko bude tumačio statistiku biće jasno šta znače tri loše ocene o nastavniku u odeljenju u kome tri đaka imaju jedinice, na primer. S duge strane, ako vam polovina odeljenja ima jedinice, valjda je i vama jasno da je problem pre u vama, nego u njima. Onda vas i treba loše oceniti, jer ne umete da radite svoj posao. Ili ne umete da predajete, ili ne umete da ocenjujete, a možda su i oba problem. Ostaje još da se razračunate da sujetom, kad vam se to saopšti.
A možda se neko doseti da dovede u pitanje i rad direktora koji su u radni odnos primili nastavnike koji nisu bili najbolji kandidati, već su na neka mala vrata ušli i počeli da rade posao kome nisu dorasli?
I da zaključim: opravdanim negodovanjem bih mogla da smatram tek ono koje bi usledilo nakon što vidimo upitnike. Ako oni ne budu valjali, treba svi da ustanemo protiv toga. Ako se svedu na izbor mis i mister šarma i popularnosti, treba svi da ustanemo protiv toga.
Ali, ako budu kvalitetno i detaljno urađeni, sa jasno postavljanim ciljevima koji služe da se žito odvoji od kukolja, neka kukolj negoduje, i neka mu se smanji plata.
P.S. Da ne raspravljamo posle bezveze, odmah da vam kažem da ovo nije pokazivanje nesolidarnosti. Pre je odbrana onih koji dobro rade. Ne zaboravite da ako u vašoj školi postoji jedna osoba koja uzima novac za ocene, cela škola je na lošem glasu, uključujući i vas. Da li vam to prija?
Piše: Ljubinka Boba Nedić