Зашто родитељи у Србији возе децу у школу: Мисле да им чине уступак, а не схватају која је цена тога. Стручњаци објашњавају колико “добра” чинимо деци тиме што их возимо од школе до куће
Данашњи родитељи претворили су се, како и сами тврде, у возаче који превозе децу до школе, а онда после наставе и на ваншколске активности.
Овај тренд није присутан само у великим градовима као што је Београд, већ и у мањим местима, где је све прилично близу и где би се рекло да не постоји потреба за таквом врстом “таксирања”.
Школе и вртићи углавном су у крају у коме деца живе, али се сатима када часови почињу или завршавају тешко може прићи школи или вртићу од начичканих паркираних аутомобила којима маме и тате одвозе или довозе своје наследнике.
Некада се знало да су деца из краја заједно ишла до школе и враћала се кући после часова.
Дечији писац Драган Лукић опевао је то дружење од куће до школе и од школе до куће као врло значајан моменат за дружење деце : “Од куће до школе, од школе до куће, увек се понешто, шапуће, шапуће…”
Описао је да се тада међу другарима деле тајне, велике и мале…
Да ли је то “медвеђа услуга”?
Тога изгледа више нема, а једно од основних питања која се намећу о тој “новој моди” вожње деце до школе и кући јесте да ли им чинимо уступак или радимо на њихову штету.
Оваквим односом према деци и навиком да их возимо до школе и од школе, не чинимо им “много доброг” ни у ком смислу.
– Постоје ретке оправдане ситуације у којима има смисла да родитељи возе децу аутомобилом, а то је ако су, рецимо места где иду далеко, што није чест случај са школом и вртићем, који се обично налазе у крају у коме деца живе – каже за Телеграф педијатар Ксенија Маричић.
– То јесте нови тренд међу младим родитељима, који, морам да кажем не доприноси много здрављу деце.
Она истиче да је одавно познато да је за здравље деце најважнија физичка активност.
– Имамо пораст деце оболеле од дијабетеса, хипертензије, али и гојазности посебно. Све је то, наравно, повезано са нездравим начином исхране, али и са минималном физичком активношћу данашње деце, седењем испред компјутера, забављањем телефонима, а не играњем напољу. Ако још придодамо и ту “моду” вожње деце од школе до куће, тиме им ускраћујемо и оно мало активности које би имали у тој свакодневној шетњи – наводи педијатар.
На констатцију да се данас ипак пуно деце бави разним спортовима, др Маричић каже да је то сасвим у реду и потребно.
– Али и у том контексту деца би физички долазила спремнија на тренинге да пре тога имају шетњу, почињала би их спремнија и загрејанија – наводи др Маричић.
Она објашњава да је чак и у млађем узрасту децу здравије водити у вртић пешке.
– То је нека врста јутарње фискултуре и здраво је да изађу напоље, јер ће после већину дана провести у затвореном простору, а њима је потребно да што више времена проводе на чистом ваздуху – објашњава др Маричић и додаје да су гажење по барицама и шетња по ивичњаку тротоара уз надзор родитеља сјајан начин за развој моторике, која је код деце млађег узраста повезана и са развојем мозга и когнитивних способности.
Педијатар наводи да недостатак шетње и физичких активности стварају лењост код деце, а што је још важније деца постају кроз генерације све мање физички способна, са лоше развијеном моториком за свој узраст, имају склоности ка неким болестима које раније код деце нису биле честе и уобичајене.
Према подацима Центра за вежбање, здравље и спортске науке, које је обавило истраживање о гојазности деце у Србији на узорку од више од 6.000 дечака и девојчица предшколског и млађег школског узраста, преваленција прекомерне тежине и гојазности повец́ана је са 30.7% у 2015. години на 34,8% у 2019. години.
– Огроман проблем данас код деце нездрава храна и мало активности – навела је др Даница Грујичић у објави на Фејсбуку.
Лоша индиректна порука родитеља
Поред последица на физичко здравље, овај вид презаштићености детета оставља трагове и на психичком развоју.
Тренд који је у Србију стигао са запада углавном преко ТВ екрана из америчких филмова, није нешто што нам је донело добро, бар тако тврде и психолози.
– Тај тренд јесте наводно дошао са запада, али више из филмова, него из стварног живота – каже за Телеграф психолог Ана Поповић.
– Тамо децу возе ако им је школа далеко, а код нас их родитељи возе и до школе која је 200 метара удаљена, апсолутно не размишљајући о томе какву им поруку шаљу.
Психолог Поповић објашњава да је индиректна порука када се ради о деци школског узраста коју родитељи све чешће у школу возе и у вишим разредима да су заправо неспособни и да не могу сами да се снађу.
– Деца нису ништа крива, она су тако навикнута. Већина родитеља се не бави децом, па им је та вожња прилика да проведу време с њима. Често имам родитеље који кажу, “ми користимо то време да попричамо” – преноси искуство Поповић.
Она истиче да је то потпуно погрешно, јер родитељи детету треба да се посвете у миру, у кући, а да му до школе оставе могућност за дружење са вршњацима.
– Тај пут од школе до куће и обрнуто требало би да буде прилика за дружење са вршњацима, препричавање догодовштина, али некада може да буде од велике помоћи и у учењу градива када се заједно, на пример преслишавају, па уче једни од других. Њима је то прилика да развијају социјалне вештине које су врло важне за живот, а ми их у томе на овај начин спутавамо и наносимо им несагледиву штету као родитељи – наводи психолог.
Она истиче да је посебна прича што се детету ствара осећај да ће све мама и тата да ураде за њега и подстиче лењост.
– Ове генерације много времена проводе пред екранима и уместо да се родитељи труде да их одвајају од тога, они им тиме што им скраћују и то време пешачења до школе омогућавају више времена за ове не баш корисне и здраве активности – истиче саговорница Телеграфа.
Поповић наводи да чак и ако иду градским превозом значајније је да то време проведу са вршњацима него да их родитељи возе до школе.
Неопходно је да деца буду што више активна
Карате тренер Недељко Рвовић такође сматра да је неопходно да деца што више буду активна и да у томе има значај и шетња од школе до куће и куће до школе.
– Редовна физичка активност деце и омладине вазна је за њихов раст и развој, здравље и заштиту од болести. Поласком у школу деца мењају начин живота и знатно смањују кретање, иначе. Због тога је битно што више их мотивисати на шетњу – каже за Телеграф Рвовић.
Он наводи да физичка неактивност веома рано може представљати значајан фактор у настанку гојазности и хроничних обољења код шкоске деце, у чему посебну улогу има дуготрајни боравак уз ТВ, компјутер и слично.
- Свакако да би пешачањем умногоме допринели побољшању здравственог стања. Према препорукама Светске здравствене организације, деца од 7 до 18 година требало би да имају свакодневно најмање 60 минута физичких активности, шетње или спортских дисциплина умереног интензитета, одједном или у интервалима од по 10 минута. Најмање два пута недељно је потребно укључити активности којима се унапређује здравље коштаног система, мишићне снаге и еластичности – објаснио је Рвовић.
Швајцарски модел
И у појединим западним земљама довожење деце у вртић и школу био је апсолутни тренд. Међутим, у некима су по здравственом билансу деце схватили да је време за промене. Једна од тих земља је и Швајцарска.
– Ми живимо тамо 10 година и имамо три девојчице – каже за Телеграф родитељ Жарко М.
– Од прошле године вртићи и школе су донели препоруке, а онда и захтеве да се деца доводе пешке, а то су образложили као нешто што је значајно за њихово здравље, са све појашњењима о последицама које су се јављале у здрављу деце док су довожена у школе и вртиће.
Извор: Телеграф