Ишли сте у школу, колико, 12, 16, 18 година? Све то време сте свакодневно посматрали учитеље, наставнике професоре. То је посао који за вас нема тајни. Толике године у учионици, толико часова, контролних задатака, испита… Све сте прошли и видели тачно шта посао у просвети подразумева. Знате који су то и какви учитељи што мењају живот својих ђака на боље. Сећате се и оних који загорчавају животе ученика и студената. Нема ту никакве мистерије. Ма све је јасно као дан. Е па, драги моји, није тако. Није ни близу. Грешите. Ох, како само грешите.
Да би друштво у којем живимо опстало и развијало се, ми МОРАМО да поштујемо своје учитеље. Морамо да ценимо њихов рад. Морамо да престанемо да живимо у убеђењу да знамо све о том послу, послу подучавања, кад, заправо, док не станемо за катедру, не можемо ни да наслутимо шта нас тамо све чека. А поврх свега, не смемо никада заборавити да су учитељи ту да нам пруже и пренесу знање, помогну да се развијемо и једног дана постанемо неко за кога ће они с поносом моћи да кажу: „Е, то је био мој ђак!“.
Или тако бар мисли Сара Блејн, жена која је била учитељ, а онда одлучила да промени свој пут и постане адвокат.
(Више о томе написала је на parentingthecore блогу, а ми вам овде преносимо њено искуство уз понеку примедбу аутора.)
Сара Блејн је, након стечене мастер дипломе из одговарајуће области, провела две године радећи као предавач Енглеског језика и уметности у једној државној гимназији у руралном подручју. Тада је схватила да, ни након 13 година у школи и 4 на факултету, па чак ни након те једне године мастер студија, где је требало да је припреме управо за посао професора, она није имала потребно знање. Није знала како да задобије и задржи пажњу ђака, како да организује час, како да мотивише децу. Речју, није знала ништа о подучавању. У почетку није могла да верује да су ствари потпуно другачије од онога што је она замишљала. Није јој требало много да схвати да тек године подучавања и рада у школи (а не завршен факултет и диплома) могу од ње начинити професионалца. Експерта. Неког ко зна како да инспирише децу, како да допре до њих. Како да направи разлику у њиховим животима. Како да подучава.
Али, како сама каже, није остала. Није сачекала да прођу те године. Није стекла искуство. Уместо тога, вратила се у своје родно место (Њу Џерси) и уписала правни факултет, положила адвокатуру и запослила се у познатој адвокатској фирми.
Током прве године радила је веома напорно. Али није радила више него док је била професор. Можда је чак радила мало мање.
Данас, девет година касније, Сара каже да „има идеју како треба да води случај, али да није савршен адвокат“. Још има толико тога да научи, да уради, још постоје они „адвокатски инстинкти“ које треба да развије. Толико је тога што би могла да ради боље, професионалније, виспреније. Али, адвокатура је другачији посао, професија. Адвокати треба да се развијају и граде каријеру. Да уче и постају бољи. Адвокатима је дата она одговорност коју сами заслуже.
Тек свршени учитељи, с друге стране, од првог дана свог посла добију пуну одговорност за комплетан посао, исти онај који обавља и неко са 10, 20 година искуства. Од првог дана су одговорни за све што њихови ученици науче, а нарочито за оно што не науче.
Људи које Сара данас среће, са којима се дружи, веома поштују њен посао и професију адвоката. Углавном због тога што су свесни да не знају шта она ради.
Сви ви, бивши ђаци, студенти, који нисте учитељи или адвокати, сви ви подједнако не знате шта значи бити учитељ, баш као што не знате шта подразумева посао адвоката.
Сви ви, бивши ђаци, студенти. Ви нисте писали планове, припремали часове, припремли контролне задатке и испитивања, прегледали и оцењивали, задавали домаће задатке и присуствовали седницама, држали родитељске састанке. Нисте водили 20 ђака на екскурзију и више од 1.000 пута на дан их пребројавали, увек уз страх и бригу да ли су сви на броју.
Нисте подучавали ђаке, суочавали се са тешким ситуацијама у учионици, трудили се да од лекције која говори о нервном систему кишне глисте направите најзанимљивије градиво на свету. Нисте се суочили са родитељем чије дете има незамислив потенцијал, али не може да га оствари јер код куће нико не жели да се посвети његовом образовању. Нисте се нашли ни у ситуацији да сваког дана гледате како један или више ваших ђака нема новца да купи свеску, како су му патике поцепане, а у децембру носи јесењи мантилић. Нисте никад њему препустили своју ужину, да нико не види.
Нисте никад посматрали тридесеторо деце испред себе, сваког дана трудећи се да откријете нешто посебно у сваком од њих. А онда да им свим снагама помогнете да то посебно негују, развијају.
Нисте, драги моји, никад из писменог задатка сазнали да у разреду имате девојчицу од 15 година која је трудна. Нисте никад покушали да функционално неписменог средњошколца научите да цени Шекспира.
Сигурна сам, потпуно сам сигурна, да нисте морали да се, због лоших оцена свог ђака суочите са насиљем. агресијом и претњама. А толико пута током године сте слали поруке, позивали на „отворена врата“ упозоравали на то да дете не напредује, не савладава градиво.
Нисте. И не знате. Ви сте само посматрачи. Ви сте они који су учили. Али нисте подучавали.
Проблем са подучавањем као професијом је што сваки одрасли грађанин мисли да зна све о послу учитеља. А не знају, Немају ни представу. Зато је професија данас ту где јесте и зато наставници данас, уместо борбе за своје ђаке, морају да се боре за себе и своју децу. За опстанак.
Приредила: А. Ц.