Једног је дана старац сусрео младог човека који га је упитао:
– Сећате ли ме се?
Старац је одговорио негативно. Стога му је човек рекао да је некад давно био његов ученик.
На то га професор упита:
– Ах да? И чиме се бавиш сада?
Младић одговори: Учитељ сам.
– Ох, како лепо. Попут мене – одговори старац.
– Ех да. Заправо постао сам учитељ јер сте ме управо ви надахнули да будем попут Вас.
Старац је био знатижељан те га замоли да му исприча како је то могуће.
И млади човек му исприча ову причу:
– Једног дана мој пријатељ је дошао у школу с прелепим новим сатом и ја сам му га украо. Убрзо је пријатељ приметио крађу и одмах се пожалио нашем учитељу, а то сте били ви. Онда сте ви рекли свима нама у разреду:
– Током данашњих предавања украден је сат вашег пријатеља. Онај ко га је украо, молим вас, нека га врати.
Али ја нисам хтео да га вратим. Затим сте Ви затворили врата и рекли сте нам да устанемо како бисте Ви могли преконтролисати наше џепове, један по један. Међутим, пре тога, рекли сте нам да затворимо очи. То смо учинили а ви сте претраживали џеп по џеп и кад сте дошли до мене, пронашли сте сат и узели га. Наставили сте претраживати по џеповима свих других и кад сте завршили рекли сте:
– Отворите очи. Пронашао сам сат.
После ми никад ништа нисте рекли и никад нисте споменули тај догађај. Никад нисте открили име онога ко је то био. Оног дана, ви сте спасили моје достојанство заувек. А то је био најсрамотнији дан у мом животу. Никад ми ништа нисте споменули о том случају. Иако због тога нисте викали на мене нити ми очитали моралну буквицу, ја сам разумио поуку. Захваљујући Вама схватио сам да је то начин на који треба поступати прави васпитач. Сећате ли се, професоре, тог догађаја?
А професор одговори: Сећам се случаја с украденим сатом и да сам претраживао џепове свих ученика, али се не сећам да си то био ти. И ја сам затворио очи док сам претраживао џепове.
„АКО ИМАШ ПОТРЕБУ НЕКОГА ПОНИЗИТИ, КАКО БИ ГА ПОПРАВИО, ОНДА НЕ ЗНАШ ПОДУЧАВАТИ…
НЕМОЈ БИТИ УЧИТЕЉ…“
Аутор непознат редакцији.