Почећу одмах, из центра:
Имам профил на ФБ. Под пуним именом и презименом. Све у животу што радим, говорим и пишем, радим као ЈА, та иста особа, с тим именом и презименом.
Ивана Бошњак Бошњак
Кад сам се запослила у просвети, знала сам да сам у јавном послу. Свако ко ме види и препозна на улици, дозволио је себи да негде прокоментарише моју гардеробу, друштво у ком сам, висину штикле на ципели, шминку или недостатак исте.
Дете сам два просветна радника. Знала сам да је цео комшилук причао о томе како „само вуку са те викендице нешто“, а исто тако сам знала да касирка из продавнице у којој је мој отац куповао минералну воду редовно даје извештај о томе како смо сироти, па имамо само за киселу воду.
Ми смо били породица која се не обазире на такве приче. Али, мени као детету није увек било свеједно кад ме неко од деце из школе упита зашто већ једном не купимо замрзивач, него свакодневно купујемо месо.
А није било Фејсбука…
Као ђак, знала сам ко од наставника тајно иде у цркву иако се није смело, ко се напије па се тетура улицама, а на екскурзијама сам имала прилике да видим пијане професоре, што своје, што туђе. … Толико о приватности, тако извиканој у последње време.
Но, ценила сам их или не, по томе какви су били са нама у учионици, на одморима, летовањима, зимовањима, екскурзијама. Није ми био потребан ФБ да бих видела наставницу у купаћем костиму. Довољно је било да одем на море са школом. А наставнике можемо срести свуда око нас, зар не?
И, где је грех ако неко на ФБ види да сам жив човек, да умем да поделим виц, да изађем са друштвом, да се радујем или тугујем?
Ко мисли да ђаци немају преча посла него нас да прате по фејсбуцима, тај дебело греши!
А зашто сам пријатељ са ђацима на ФБ?
Зато што им ја јесам пријатељ свакако. Поштеније ми је да су ми они пријатељи, да видим и ја како се они понашају, да они виде да нема ничег лошег у мом понашању, него да слушају комшијске трачеве о мени, а ја да не видим колико су они неписмени кад се свађају на друштвеним мрежама.
Ауторитет се не гради само у учионици. Кажу неке колеге, можемо да будемо пријатељи с бившим ђацима. Као, ваљда тада више нисмо професори?
Моји професори су за мене остали оно што су били и док сам била ђак. Својим сам бившим ђацима учитељица коју поштују, било да смо пријатељи на ФБ или не.
Елем, да закључим:
- Немам шта да кријем пред ђацима
- Оно што желим да сакријем, не објављујем на ФБ
- Ја сам ЈА, са Фејсбуком или без њега, на ФБ или ван њега
- Бирам ФБ пријатеље и пре ћу бити пријатељ са ђацима које познајем него са особама које не познајем, а имају никове типа „Пастув“, „Фаца“ или слично
- На мом ФБ зиду се може наћи много вредних информација, што за разне пријатеље, што за ђаке. Ко не жели, не мора да чита.
- Радујем се успесима својих ФБ пријатеља, посебно ако су моји ђаци
- Тугујем са својим ФБ пријатељима, ако је за туговање
П.С. Ако избаците „ФБ“ из реченица у овом тексту, добићете једну обичну, нормалну свакодневицу било кога од нас.
А ево шта на све каже моја комшиница Ванда:
„А, ви сте, наставници, као, безгрешни? Фризерка може да објави да је на мору, а ти кријеш од ђака? Слике с мора ниси ставила на ФБ зато што си се угојила, а не зато што кријеш приватност! Као да ја не знам да си попила чашу вина код Огија у „Кафе Станица 93“!? Па није ми требао ФБ да то знам, јавила ми Буца! А мислиш да је наставник Жарко кад је млатио жену, то турио на ФБ, па сам тако сазнала? Ее, драга моја, много си ми ти наивна! Знаш ли ти да адвокатицина мала редовно гледа твој ФБ профил преко мог овог млађег сина, а њега боли уво за тебе, и заборавио је да ти је пријатељ на ФБ! А комшија Стаја ми јавио синоћ кад сте се вратили, знала сам пре него што си написала на ФБ да вас је киша отерала с Тисе! Сакрићеш приватност ако немаш ђаке као пријатеље, мало сутра! Него да ти каже твоја Ванда – рекла ми Маја да ће доћи вечерас до тебе, неће још да објави на Фејсу, али, развела се, па мења презиме, узима бабино девојачко! Тек да ти кажем, да се не изненадиш! Одох сад да видим шта има ново на фејсу, не волим кад сам необавештена!“
Ивана Бошњак Бошњак