Иако израз спартански одгој дугујемо Спартанцима, тј. Лаконцима, о њему је тешко говорити лаконски. Ипак, нећемо дужити. Објаснићемо само околности у којима је такав одгој настао, а онда протумачити и његов основни смисао и садржај. Спартанци су били ратнички народ. Да би се одупрли бројним непријатељима, морали су се добро припремити – и физички и духовно. Слабима, неодлучним и плашљивим није било места међу ратоборним грађанима Спарте, тачније код њиховог робовласничког слоја.
Већ при самом роћењу они су се сусретали са суровим обичајем излагања деце, који се састојао у томе да се кржљава и болесна новороћенчад напусте, убију или изложе зверима. Стари су Грци слабу децу излагали на гори Тајгету и на другим местима. Оне који преживе тај одбир после навршене седме године чекао је тежак и строг војнички одгој да би се навикли на услове ратничког живота. У посебним логорима дечаци од 7-18 година (подељени у три групе: 7-12,12-15,15-18) челичили су своје тело физичким вежбама. Били су оскудно одевени, спавали су и лети и зими на рогозини без покривача, ходали боси по камењу и добијали храну само једном дневно. Борбени морал подизали су певањем јуначких песама, посебно Хомерових епова, а уз то су изводили ратничке игре и верске ритуале. Васпитавани су тако да буду слепо послушни у извршавању свих задатака, храбри у биткама, сурови и лукави. Непослушни су строго кажњавани, а физички најиздржљивији слављени су као хероји.
Ради провере физичке издржљивости дечака организована су посебна такмичења под именом Пшнопедија. Учесници тих такмичења наступали су голи, приказивали су борилачке вештине, а затим су се пред жртвеником богиње Артемиде излагали јавном шибању.
Најиздржљивији у том суровом такмичењу добијали су победнички венац и указиване су им велике почасти. Најтеже и најопасније искушење у челичењу младих Спартанаца биле су тзв. криптије – посебне акције у којима су они, као припадници владајућег слоја друштва (спартијати), уходили робове (хелоте), спречавајући на тај начин могуће побуне. Да их ови не би открили и поубијали, прерушавали су се у скитнице, ходали боси и гладни и тако залазили у хелотске домове. Уколико би том приликом сазнали за припремање каквог отпора или буне, имали су задатак да коловође тајно ликвидирају.
Одгој девојчица такође је био строг и напоран. И оне су биле дужне да изводе гимнастику и упознају се са ратним вештинама како би, ако устреба, могле бранити Спарту. Ипак, за разлику од дечака, нису боравиле у логорима него код куће. Девојчице нису касније ишле ни у војску, док су сви мушкарци по навршеној 18. години, поставши ефеби, били дужни да извршавају војне обавезе: да се и даље баве гимнастиком, посебно петобојем (трчање, скокови, рвање, бацање диска и бацање копља), и усавршавају се у ратним вештинама.
Тек са навршеном 30. годином постајали су пуноправни грађани и могли су оснивати породицу. Овакав начин живота у Спарти условио је и посебан однос према језику, култури и уметности. Драмско стваралаштво је било строго забрањено, његован је сажет, јасан, рекло би се војнички, стил изражавања (лаконски говор), док говорништво није било уопште на цени. Највећа врлина била је издржљивост и неустрашивост. У исто време у демократској Атини цветала је филозофија, као и књижевност, кипарство и друге гране уметности. Спартанци су оставили видан траг једино у законодавству (Ликургови закони), а запамћени су и као велики ратници и родољуби (Леонида). Уз све то, њихово име остало је трајно и у језику, у изразу спартански одгој, који се и данас употребљава као ознака за „строг, аскетски одгој у војничком духу“. Поред спартански одгој (у смислу: „одгајање“, „подизање деце и младих уопште“), у нас се чешће употребљава израз спартанско васпитање.