– То све зависи од понашања околине и родитеља. Ниједан страх код детета, ниједну грешку коју дете направи, не треба драматизовати. „Јао, шта си то урадио? Како си такву глупост помислио?” – то се никад не каже деци. Све што се догађа треба испричати, распричати, расправити, у неком дијалошком односу, без пребацивања, тако да се не драматизују ситуације. С децом треба разговарати као с одраслима, на теме које њих интересују. Страх ће имати дете кад види да и мама има страх. Кад се мама унезвери што је он пао са столице. А ако она каже: „Сад ће то проћи”, па га пољуби, он одмах престане да плаче. По нашој физиономији, дете препознаје потребу да буде уплашено.
Професор,
Светомир Бојанин