Ових дана, дописи надлежнима који помињу скраћење часа само се нижу. Тако нам је стигао и овај, сигурни смо вредан ваше пажње, а насловљен на адресу Министарства просвете.
”Поштовани,
Обраћам вам се у вези са предлогом за скраћење часова у школама на 30 минута.
На почетку морам да вас похвалим што сте први у Европи, а можда и у свету, који су се овога досетили (или имали храбрости да изговорите ово решење). Морам да вам признам да сам, након детаљног тражења поузданих информација по интернету, замолила и ChatGPT да ми додатно провери да ли игде у свету у школама час траје пола сата. Одговор ме је обрадовао и потврдио моје истраживање – нико, никад, нигде то није увео, осим у првим разредима музичке школе (опет код нас!), где индивидуални рад са малим музичарима не дозвољава дуже часове.
Tо нам говори да ни друге, такозване успешне и развијене земље, нису схватиле да је пут ка бољем образовању врло једноставан, већ и даље, као да смо у далекој историји, имају часове од 40 или чак 50 минута. Драго ми је да нисте подлегли опсени угледања на друге државе и поверовали шупљој мантри „ако сви тако раде, нисмо ми ваљда најпаметнији“, јер нико не зна боље од нас шта нама треба, а као што видимо, друге земље не знају ни шта треба њима!
Расута пажња деце двадесет првог века не трпи стари начин учења. И шта сад ми да радимо? Да се правимо да не примећујемо да деца не примају информације? Да не могу да прочитају лектиру као ми старији некад? Да не могу да седе у месту и слушају? И да их такве држимо 45 минута у учионици? То је злочин!
Сигурна сам да ће многим земљама бити жао што баш оне нису прве направиле овај велики искорак ка бољем образовању!
Сигурна сам да овај генијални предлог неће проћи без мудраца који ће покушати да га оборе. Не обазирите се! Већ сам чула мишљења да је ово само продубљивање проблема који имамо и ментално слабљење будућих генерација! Да и са 45 минута немамо резултате, а камоли ако још скратимо часове. То су злуради гласови који немају искуства, а ни знања како тече процес учења, па дају себи за право да причају. Чућете и „упућене“ који ће рећи да треба мењати програме који не иду укорак с временом, да је то свакако приоритет, да је потребна модернизација школа и да многе немају сале за физичко или пристојне тоалете. Људи са оваквим ставом мисле да је то важније, али није! Краћим часовима ће се све то решити – сви ће бити боље фокусирани на рад, радиће се брже и квалитетније, а трошење пара на сале за физичко кад деца ионако не воле да трче и играју одбојку је бесмислено бацање новца! Зашто да их мучимо? И зашто, побогу, морају да се баве спортовима ако их не воле! Просто воле да седе, допало се то неком или не!
Хоћу рећи – само напред са идејама, имате сву моју подршку!
Али, пре него што се овај предлог усвоји, молила бих вас да размислите о још неким стварима.
Свако ко има дете, а камоли ко ради са децом, добро зна да је и пола сата много (мада свакако боље од 45 минута!), нарочито имајући у виду да се истовремено разматра предлог забране мобилних телефона у школама. Ако им још отмемо део њихових личности, инстаграм и друге друштвене мреже, тек онда неће моћи да издрже час!
Мој први предлог је да размотрите да се час скрати на 15 минута, јер док наставник дође у учионицу из зборнице, упише час и умири одељење, доћи ћемо на идеалних 5, а толико и овакви какви су – могу да издрже! Способан наставник ће, све што треба, умети да испредаје за то време! О том потом, ако у будућности буде требало додатно скраћење јер ће деца свакако још краћу пажњу имати, ви ћете најбоље знати када и на колико минута или секунди ће то бити. За сада мислим да је 15 минута права мера!
Ако би се овај мој предлог усвојио – природно се намеће и други. Учионице би у великом делу дана остале празне, па би та прилика могла да се искористи и, по систему „једним ударцем две муве“, да се побољша финансијско стање школа. Како би се обе смене завршиле негде до 12 сати и простор би био слободан до сутрадан у 8 ујутро, предлажем да се учионице у том периоду издају! Настава ће бити неприкосновена, али чим се часови заврше, теткице би могле да расклоне столове, почисте подове и обезбеде несметан рад закупца. Најисплативије би било дати просторије кладионицама јер, погледајмо истини у очи – деца их посећују на дневном нивоу. Овако би остајала у свом окружењу, не би морала по зими, снегу, киши, или пак великој врућини, да иду до најближе кладионице и да се муче. Наравно, после 22 сата би малолетнима прилаз био забрањен, а кладионице би морале да ослободе учионице најдаље до 7, како би их теткице вратиле клупе и спремиле учионице за први час.
Ту је и трећи предлог, којим завршавам овај допис. Од зарађеног новца бисмо могли да платимо још професора и да коначно повећамо број предмета које деца уче у школама. Рецимо, ако у другом разреду гимназије имамо свега 17 предмета, сигурно бисмо могли да дођемо бар до 25 ако не и више! Нова радна места и, што је најважније, ново знање за наше ђаке!
Стојим вам на располагању за сваку врсту сарадње!
У потпису, бивша наставница која је напустила школу после 10 година рада с децом.”
За оне који, можда, нису разумели, овај допис је сатира и нема за циљ да било кога увреди.