Kad naiđem na snimke ovog tipa, obično preskočim. Ne pustim. Moja je teorija da, ako ne mogu da pomognem, a ne mogu, zašto da mučim sebe tim scenama?
Međutim, u nedavnom razgovoru, psiholog Jelenom Marušić otkrila mi je da je ona svojoj šestogodišnjoj devojčici pustila ovaj video. Shvatila sam da je to dobra ideja.
I moje dete je sličnog uzrasta, na jesen će biti prvak. Sele smo i odgledale dva snimka zajedno. Na ta dva snimka je, verovatno znate, Mika sa posebnim zadovoljstvom, a videlo se da u tome uživa, deci govorio da su glupa, uz podsmeh, pitajući ih „koliko su glupi“. Slao ih je na umivanje, gojaznom dečaku govorio da je debeo i pitao ga da li noću jede. Dečaku se u očima video stid i poniženje, Miki se u očima videlo da u tome uživa. Televizija sa desetinama zaposlenih, milioni ljudi pred ekranima su to gledali i niko nije video u tome ništa neobično. Izgleda da niko nije razumeo da je glorifikacija vaspitnih metoda koje uključuju „čvrstu ruku“ ovog tipa, zapravo glorifikacija ponižavanja i urušavanja samopouzdanja kod dece. To što su ove metode bile normalne i u četiri zida u mnogim porodicama, odgovor je na pitanje zašto su nam deca danas „ovakva“. Zato što su ih odgajali roditelji koje je ovim metodama „vaspitavao“ neki Mika Aleksić.
A kako je dete, kome niko nikad nije rekao da je glupo ili ga bilo gde poslao sa „mrš“, reagovalo na snimak?
Pošto nikad ne vređamo, kritikujemo uvek samo postupke, kad za to ima potrebe, prvo pitanje mog deteta bilo je – da li taj čika sa snimka stvarno postoji? Pomislila je, shvatila sam, da je to neko kao negativni likovi u bajkama sa kojima se sreće, a za koje joj govorimo da nisu stvarni. Pošto se sa takvim odraslim ljudima nije srela, nije znala da postoje.
Deca idu u vrtić i svašta čuju. Svom bratu umela je da kaže da je glup i on njoj. Nisam se zbog toga potresala, samo bih objasnila da to nije u redu i da mi u kući tako ne razgovaramo. Međutim, ona nikad nije čula odraslu osobu da tako nešto detetu kaže. Zato je mislila da je to nemoguće, a ovaj video joj je na neki način otvorio oči.
Pitala sam je, zatim, šta bi ona uradila da joj se neka odrasla osoba, neki učitelj, trener, bilo ko – obrati na taj način? Rekla je zbunjeno i iskreno: „Ne znam. Plakala bih.“
Ali pošto ne želim da mi dete na taj način očvrsne, dogovorile smo se da:
- sme da plače ako se tako oseća, ali da za tim nema potreba jer postoje druga rešenja
- da je u redu da kaže da ne želi da neko s njom tako razgovara i da ona nije glupa
- da će uvek reći tati ili mami ako joj se neko na takav način obrati
- da će nam uvek reći ako se negde gde odlazi redovno oseća loše, neprijatno, ružno
- da niko ne sme da dira njeno telo i traži od nje bilo kakav fizički kontakt
- da nikad nije ona kriva ako neko na nju viče ili je vređa
Ovaj video može otvoriti teme za mnoge razgovore. Pričajte o telesnom integritetu, o tome da postoje loši odrasli ljudi, o tome da je sasvim u redu da dete kaže „neću“, o tome da ne postoji dovoljno snažan razlog da trpi poniženja i uvrede.
Dozvolite detetu da kaže šta misli (ovo prvo) i pitajte ga da li ima nekih pitanja. Vežbajte. Vi budite taj odrasli čovek koji će joj reći ružne reči, a ona (ili on) neka pokuša da reaguje.
Ne čekajte da ovakve stvari sami nauče, suočavajući se s pravim uvredama. Ne čeličite ih na ovaj način i nikom to ne dozvoljavajte. Jedino što će time osnažiti je osećaj da nisu vredni.
A. C.