Prelazak mlađih osnovaca na onlajn nastavu, od trenutka kada je premijerka najavila tu mogućnost, izazvao je nezadovoljstvo među roditeljima i delimično među prosvetnim radnicima.
Nerazumevanje postoji na obe strane, a pokušaćemo da sagledamo situaciju iz ugla učitelja i roditelja.
Zašto učitelji traže onlajn nastavu?
Pre svega, iz straha za svoje zdravlje i zdravlje svojih ukućana. Neki roditelji možda ne veruju da virus postoji. Neki su uvereni da ga deca ne prenose. Drugi nisu naročito savesni, pa iako možda bolesni, decu i dalje šalju u školu, ne mareći za tuđe zdravlje.
Mnogi će sada pitati – pa šta da kažu pekari, prodavci, farmaceuti? Svi oni mogu ograničiti kontakte sa svojim kupcima. A kada vam prvak dođe s maskom koja spada i u koju kašlje, a nikako mu ne ide pisanje tog novog slova, vi mu morate prići, uzeti njegovu ruku i pokazati mu kako da drži olovku. Dakle, direktan kontakt gde vam pomaže samo skafander ako je dete prenosilac. Prvaci često ne umeju još da vežu pertle, pa će im učiteljica prići da pomogne, a oni će se možda nakašljati, kinuti. Ovakvih primera ima na desetine.
Sa sedmogodišnjacima je bliski kontakt maltene neizbežan, a ako je dete prenosilac, šanse da će se i učiteljica zaraziti su velike.
A zamislite tek kako je vaspitačicama koje decu presvlače, brišu i hrane.
Zašto su roditelji zabrinuti?
Roditelji, prirodno, brinu pre svega za zdravlje i dobrobit svoje dece. Jasno je da obrazovanje trpi mnogo u poslednjih godinu dana, a da kad kažemo zdravlje, u poslednje vreme mislimo samo na koronavirus. Obrazovanje na daljinu ugrožava neke druge aspekte dečjeg zdravlja, pre svega se tu misli na psihološko stanje dece koja dane provode prikovana za ekran, bez kontakta sa nastavnicima i drugarima.
Drugi problem je činjenica da deca ne dobijaju isti kvalitet obrazovanja i prirodno je što roditeljima to smeta. Čak su i nastavnici u jednoj anketi kvalitet onlajn nastave ocenili slabom dvojkom, pa kako onda roditelji mogu biti oduševljeni time što im deca (za koju se pritom sve vreme ponavlja da od ovog virusa ne oboljevaju ozbiljnije) dobijaju obrazovanje za „dvojku“?
I konačno, a možda najvažnije za roditelje je pitanje čuvanja dece i rada s njima. Nastavnici često postavljaju pitanje – ko decu čuva posle škole, koja sada traje svega dva sata?
Naš sistem je decenijama organizovan tako da deca deo dana provode u školi, dok im roditelji rade. Neki od njih posle škole dolaze kući, ručaju, rade zadatke, ali to opet znači da nisu baš ceo dan prepušteni sami sebi.
Drugi u školi provedu čitav dan jer koriste usluge boravka, nema kod kuće ko da brine o njima. Roditelji ih iz škole uzimaju možda tek u 17 časova, kad završe s poslom, nadajući se da su domaći zadaci kvalitetno urađeni u boravku i da će nekoliko sati moći da potroše na pripremu večere i druženje sa decom. Možete li da im sudite zbog toga?
Na kraju, onlajn nastava u nižim razredima osnovne škole, pored angažovanja oko čuvanja dece od roditelja zahteva i ozbiljan rad sa decom. Jer, sedmogodišnjak s početka teksta koji tek uči prva slova teško da može samostalno da pohađa onlajn nastavu, da uključi Zum, preuzme dokument sa domaćim zadatkom, uradi ga i pošalje. Roditelji, uz sve obaveze koje imaju, ipak moraju biti i učitelji deci koja nastavu pohađaju od kuće.
Kakva god konačna odluka bila, neverovatno je važno da učitelji i roditelji pokušaju da razumeju jedni druge i da ne dozvole da ta odluka bude još jedna jabuka razdora među njima.
A. Cvjetić