Само замислите ову ситуацију: четворогодишњак се игра у природи, трчи као суманут, чупа цвеће и јури летптирове. Одрасла особа која је уз њега, објашњава му како је тај лептир настао, како се зове цвет који је убрао и зашто је важно да не вуче младицу дрвета. Док то ради, та одрасла особа обраћа пажњу на његов језички развој, па у складу са дететовим нивоом развоја у разговор кроз игру уводи почетне појмове математике и науке. И та иста одрасла особа, у исто време, ради све то са још двадесеторо (и више) деце. По свему описаном, да се закључити да је та особа учитељ и васпитач.
Али, у нашем друштву се она тако не третира. Термини попут „тета” се пречесто употребљавају а на вртић се гледа као на чувалиште за децу. А њихова зарада често је испод просечне, па тако има оних који на сајт свог рада зарађују и мање од 250 динара. Заправо, ако поредите са зарадом на сат, видећете да ови људи који учествују у подизању ваше деце зарађују тек нешто мало више од радника у киосцима брзе хране.
Ово потцењивање одговорног и тешког посла има много теже последице по друштво него што се може сагледати у периоду од пар година. Одрасли који раде са децом у раном детињству постављају темеље за будуће учење, развијају вештине неопходне за будући академски успех, друштвене вештине, добре хигијенске, моралне и социјалне навике и постављају основ за креирање добрих радних навика касније у школи и даљем животу.
Ако васпитач од плате коју за свој рад прима не може да учествује равноправно у породичним трошковима и обезбеди својој породици пристојан живот, можете очекивати да ће то даље утицати на њихов ниво стреса, нeсигурности, незадовољства. И онда од тих људи очекујемо све ово о чему смо управо писали – да обогате животе наше деце позитивним искуствима, новим знањима, игром, добром енергијом? Да би они то могли, морају бити лишени егзистенцијалних брига. А то је задатак људи који воде земљу. Један од приоритета би свакако морао да буде да они који гаје нашу децу буду за то адекватно и плаћени.
Да се разумемо, огромна већина васпитача тај посао није ни одабрала због новца. Да им је то било важно, бавили би се нечим другим. Tо ипак не значи да нисмо дужни да им обезбедимо оно што заслужују – адекватну компензацију која је у складу са одговорношћу и важношћу посла који обављају. Јер, ако буду морали да брину о другим стварима док се баве нашом децом, једини на губитку ће бити – деца.
Аутор: А. Цвјетић