Komentar piše Jovan Pavlović
Savremeno obrazovanje, kao puki prilepak ekonomije neizostavno MORA da se često i navrat-nanos menja u skladu sa aktuelnim zahtevima poslodavaca. Svima je jasno da je obrazovanje onako kako je osmišljeno i realizovano u prethodnih 200 godina konačno na izdisaju. No, začuđuje što je standardizacija zapravo koncept iz zlatnog doba industrijskog kapitalizma, odnosno Fordizma, kada je za svemoćno TRŽIŠTE bilo dovoljno proizvesti dve različite marke automobila, da bi se kod uzornog i ornog kupca osigurao privid izbora. Proizvodna traka prirodno iziskuje i standardizaciju opreme, radnog vremena… i na kraju – samih ljudi.
Danas je tržišna situacija daleko kompleksnija. Razmaženi potrošač ima svoj „jedinstven ukus“ pa proizvodnja mora da svakodnevno osluškuje hirovitost kupca koji za svoj novac zapravo želi nešto poput identiteta koji mu neprekidno izmiče. O standardizaciji kao prevaziđenom konceptu nema ni govora. Sami Amerikanci muku muče sa svojim aktuelnim kurikulumom u osnovnoj školi, koji je podbacio na svim poljima, te zahtevaju promene, promene, promene…
Mi kaskamo za belim svetom (često bez razloga, i upravo stoga i stičemo epitete grla sa kopitama), te MORAMO da prođemo sve prethodne etape i odbačene recepte, jer tako „učimo“ od najboljih. Loša strana je što se ovakvo „učenje“ plaća debelim kreditnim zaduživanjem sa jedne strane, i ubijanjem sopstvenog kreativnog potencijala sa druge strane. Situacija se menja svakodnevno i u velikim svetskim obrazovnim sistemima, tako da „siguran recept“ ne postoji, osim recepta za zaradu onog ko prodaje ovakve koncepte onima koji su spremni da za njih plate.
Konačan odgovor:
Nastavnici standardizacijom „dobijaju“ lakši sistem kontrole od strane sistema i jednostavniju mogućnost zamene u slučaju „kvara“, tj, ukoliko se ne pridržavaju standarda, što dodatno jača ionako izuzetno centralizovan sistem i umanjuje ionako minornu ulogu samog predavača.
Učenici standardizacijom dobijaju nekakvu iluziju da su „za svoje pare“ dobili određenu kilažu znanja koja treba da bude garant takozvanog „uspeha“ na tržištu. Iskreno, u današnjim klimavim okolnostima finansijski uspeh ne može da garantuje ništa i niko, barem ne u obrazovanju. Obrazovanje može da formira čoveka, ali ne i „uspešnog“ preduzimača, čemu se zapravo teži. Ono što je sigurno je da na jednoj strani polako ali sigurno gubimo bitku u razvoju povoljnijih uslova za formiranje ljudi, a na drugoj strani ne dobijamo očekivan broj uspešnih preduzimača, barem ne sa diplomom.
Roditelji dobijaju još jednu „batinu“ kojom mogu do mile volje da klepeću po obrazovanju kada se umorni i besni vrate sa svakodnevnog dirinčenja u „realnom“ sektoru. Ukoliko im se ne dopada kolega ili predmet ili kompletna škola, zavisno od raspoloženja, dobrodošli su da sada potegnu i neispunjenu standardizaciju kao dodatni argument u borbi za naprednije društvo, koje obrazovanje evidentno koči… A situacija je zapravo fundamentalno drugačija. Ni jedan društveni segment ne bi funkcionisao ni približno tako dobro kao obrazovanje, da je pretrpeo i najmanji deo savremenog doživotnog eksperimentisanja bez ikakve odgovornosti. Srpsko obrazovanje je po svim merilima najfunkcionalniji sektor, a ukoliko uzmemo kao kriterijum i veličinu finansijskog ulaganja od strane države, zalazimo na teren naučne fantastike…