Da li je izmaknuta stolica profesorki tokom časa granica iza koje više ništa neće biti isto? Verovatno jeste jer reakcija nije izostala – mnogo koleginica i kolega je promenilo profilnu sliku na društvenim mrežama u čast solidarisanja s poniženom nastavnicom.
I? Svi nastavnici širom zemlje su sutradan došli na nastavu, uredno održali svoje časove, doduše, možda su više pazili ko im stoji iza leđa, jer se ovo „ne sme nikad više ponoviti“.
Svi vrlo dobro znamo – slučaj iz Trstenika nije niti prvo, niti poslednje uniženje i fizički napad koji prosvetni radnici doživljavaju. Međutim, jedina zajednička nota dosadašnjih štrajkova je traženje povišice.
Nema sumnje da bedne plate nastavnika nisu dovoljne i da predstavljaju više milostinju nego zaradu za svakog ko je četiri godine svog života izdvojio za studiranje nimalo lakih fakulteta, da ne pominjemo činjenicu da i ako se dogodi neko povećanje zarade, to na kraju bude još bednije nego da nije ni traženo, ali mislim da polako postaje jasno da je to najmanji problem s kojim se prosvetari suočavaju. Tek kada se desi nešto ovako skandalozno, pojavi se zahtev da nastavnici dobiju status službenog lica. Zar nije moglo ranije?
A zašto se niko ne čudi kako se ovo desilo? Ili još bolje, zašto je ovo ko zna koji snimak maltretiranja profesora koji deca naprave, pa bude nekoliko dana bure i sve se zaboravi do narednog skandala?
Rekla bih da je to upravo zato što se u štrajkovima uglavnom traže povišice bez drugih, mnogo važnijih stvari. Platu, takvu kakva je, profesori očekuju čim su pristali da rade u školi. I oni koji nikad nisu održali jedan jedini čas znaju da su plate nastavnika jadne. Poniženja i maltretiranja nisu očekivani deo posla i onaj ko potpiše ugovor (makar i na određeno), ne može smatrati da je normalno da na časove dolazi u pancir-košulji, a čini se da treba.
Do ovog dna se stiglo i baš zato što davanje i zaključivanje ocena godinama predstavlja pijacu više nego školu, što svaki roditelj može da dođe i preti i zahteva šta, kako i kad će nastavnik njegovog anđela da pita. Baš zato što i đaci koji psuju nastavnike, uništavaju imovinu, maltretiraju drugu decu na kraju godine imaju primerno vladanje, baš zato što nastavnici ćute, zato se ovo sve dešava.
Zato što se pristaje na poklanjanje ocena, dakle na laž, svakodnevno. Nastavnici na svoju odgovornost, svojom rukom upišu, potpišu i overe, dakle slažu, da je dete znalo za četiri kad je bilo izvesno da će pasti na popravni. Na popravni, koji je postao takva retkost da se na prste jedne ruke mogu izbrojati ponavljači, a kamoli izbačeni iz škole.
Zato što se ne bune protiv besmislenih pravilnika koji nastavniku vezuju ruke.
Zato što je mnogo onih koji neće da se zamere kolegi koji je „zamolio“ za neko dete, a kamoli detetovom roditelju, pa i samom detetu.
Zato što niko ne želi da ima problematično dete u školi godinu dana duže (niti da ponavljača prebaci kolegi koji naredne godine treba da ga primi u svoj razred, mogao bi se kolega naljutiti?), pa i deca koja u školu dolaze rekreativno završavaju razred sa vrlodobrim uspehom. Zato ni deca ni roditelji koji uđu u školu nemaju osećaj da su ušli u ustanovu u kojoj postoje pravila.
Zato što se ćuti na vršnjačko nasilje. Žmuri se na vapaje roditelja, svi znaju ko su ti koji maltretiraju, ali „ja ne vaspitavam tuđu decu“.
Zato što samo retki progovore o narkomaniji po školama i dilerima po školskim dvorištima.
Zato što nastavnici koji rade kako treba „pokrivaju“ one koji ne rade, one koji kasne na časove i dolaze nespremni i koji decu vređaju, pa zato ni prvi ni drugi više nemaju autoritet.
Zato što se zna ko je čiji roditelj i s kojim od njih nije pametno svađati se.
Zato što se popušta. Zato što se ćuti.
Zato što direktori neće problem sa Ministarstvom niti susrete s novinarima, zato što primaju na rad i najgore, naročito ako ih neko „zamoli“, zato što postoje mehanizmi i kazne koji se ne koriste u strahu (ne znamo od koga i čega, ali strah je uvek tu), jer bi na kraju krajeva škola mogla da osvane u novinama po lošem, pa se u ime toga ćuti i toleriše ono što ne bi smelo. Korak po korak, stigli smo do litice i sunovrat je jedini izvestan.
Kada bi jednom bili jednoglasni, kada bi jednom zaurlali „NE!“…
NE na nedozvoljena ponašanja!
NE na zahteve za boljom ocenom!
NE na maltretiranje dece i profesora, umesto što se plaše, sležu ramenima i prave se da nisu videli ono što svi znaju, možda bi se i njihov i autoritet škole polako vratio.
NE, ali to ne nam ne treba na Fejzbuku.
Sistem je nedvosmisleno truo, ne samo prosvetni već celokupan, ali vraćanje na kolosek mora odnekud početi. Da li iko veruje da je početak promenjena profilna fotografija?
Autor: Maja Bugarčić