Сва деца хистеришу. Да ли је могуће учинити нешто или само треба да сачекамо да дете одрасте? Мама из Бразила поделила је свој рецепт, једноставан и лак.
Ја нисам психолог ни стручњак за дечје испаде беса. Ја сам обична мајка петогодишњакиње. Ипак, чини ми се, да сам нашла „формулу“, коју желим да поделим – како се може брзо променити правац мисли детета које је на ивици хистерије.
Прво, мало наше личне историје
Моја ћерка је пошла у вртић и била је веома нервозна због тога. Говорила је да се никада неће навићи на вртић. Код куће је, такође, све пошло наопако: Алиса се све чешће љутила и хистерисала буквално за сваку ситницу. У вртићу су ми саветовали да одем код дечјег психолога у нади да ће се тако ситуација некако нормализовати.
Психолог нам је заиста дао доста корисних савета, али један је био просто фантастичан, уз то и веома једноставан.
Рекао је да деци треба омогућити да разумеју да ми уважавамо то што они осећају.
Тако, за време кризе, без обзира на узрок, треба помоћи детету да размисли и схвати шта се дешава са њима. Тада признајемо њихова осећања и истовремено им дајемо да учествују у решавању проблема и самим тим заустављамо хистерију.
Дакле, ситуација је: дете је спремно за напад беса. Повод није битан – сломила се играчка, време је да иде у кревет, домаћи задатак није урађен и једноставно не жели да ради оно што тражите. Гледам у дете у очи и мирним гласом постављам једно питање:
Је ли то велики проблем, средњи или мали?
Када је моја ћерка почела да размишља о томе шта јој се дешава, то је деловало на њу на магичан начин, бар кад је код куће.
Ја поставим питање, она одговара, и ми налазимо начин да се реши проблем. Притом сама предлаже где да се тражи решење.
Мали проблем је обично најбрже и најлакше решив.
Неки од проблема које она сматра „средњим“. Највероватније ћемо их решити, али не у истом тренутку – то помаже да схвати да постоје ствари за које је потребно време.
Ако је проблем озбиљан – а то што ваше дете сматра да је важно, дефинитивно се не може игнорисати, чак и ако мислите да је потпуна бесмислица – том проблему се мора уделити мало више времена. Понекад је потребно помоћи детету да схвати да у животу не иде све тако како ми желимо.
Ево недавни случај, када је овај метод савршено радио
Бирамо одећу за школу, Алиса обично веома брине о томе шта ће обући, посебно када је напољу прохладно. Укратко, она је хтела да обуче своје омиљене панталоне, али оне су биле на прању. Већ је почела да се дури, кад сам је питала: „Алиса, је ли то велики, средњи или мали проблем?“
Она ме је погледала и тихо рекла: „Мали“. Ми смо већ знале да је мали проблем лако решити. Питала сам је да предложи варијанту решења (знала сам да јој треба времена да размисли), и она је рекла: „Изабрати друге панталоне.“ Кажем: „Имаш неколико панталона да бираш.“
Она се насмешила и отишла да изабере друге панталоне. Ја јој честитам због тога што је успела сама да реши проблем, јер је важно да се похвали дете за оно што је успело, то ће ставити тачку на ситуацију.
Не мислим да постоји магични штапић у васпитању деце. Подићи дете, проћи са њим заједно све фазе развоја – права је уметност. Да, понекад бирамо погрешан пут, тада треба имати мудрост да се окренемо и одаберемо други пут.