Током дана, не умем баш много да уживам у тренутку. Ретко ми пође за руком да ухватим те моменте због којих сам се и радовала да постанем мама. Да их зграбим и пустим да трају.
Али, увече, кад се све смири, а кућа после игре, вечере и спремања за кревет зове да буде поспремљена, ја бирам да је не чујем. Бирам да притиснем паузу.
Foto: Canva
Уместо да губим стрпљење сваки пут кад из собе чујем „мама, жедан сам“ или „мама, пишки ми се“ решила сам да будем ту. Јер знам да ће проћи брзо. И знам да ме зову само зато што желе моју близину. Не треба им чаша воде, ни да ми „још нешто кажу“. Требам им ја. И то је НОРМАЛНО.
Зато ја успављујем своју децу. И не пожурујем те тренутке. Не кажем да је увек лако. Не поричем да ми се, понекад, баш не проводи време у успављивању деце. Али БИРАМ да будем ту, бар тих пола сата увече. Јер дан прође тако брзо, више у свему осталом него у нашем заједничком времену.
Сваки пут кад они заспе, ја сам ту. Држим их за руке, милујем или само седим поред и размишљам или читам уз лампу. А сви кажу да грешим.
Кажу да морам да будем чврста, иначе ће се они „навићи“.
Кажу да им „изигравам дуду варалицу“ као да су варалице измишљене пре мајки које су бебе смиривале својим дојкама.
Кажу да никад неће научити да се сами изборе и утеше.
Ах, да. Кажу и да ће ми брак пропасти.
Рекли су и да бебама и деци родитељи требају дању, али, за чудо, не и ноћу.
Без задршке им кажем да су то обичне глупости и да тако говоре јер не знају. Зато што ми је кристално јасно да овакви коментари и јесу одраз незнања, неукости и страха. Да они који их изговарају живе у мраку. А ја, ја бирам светло. Бирам интуицију која ми говори да будем уз своје дете кад ми показује да му требам. Бирам да будем ОСВЕШЋЕНА.
Јер моја интуиција, моја љубав и моја нежност коју им дајем не престају кад сунце зађе.
Сви ти тихи, вечерњи тренуци, кад седимо у тишини и чекамо да нас ухвати сан, на „светло ноћи“ изнесу оно што је у њиховим срцима, а нису стигли да ми кажу током дана. То су тренуци кад ми највише верују, кад знају да сам њихова и да ћу бити ту за све што пожеле да ми кажу.
Али, сви ти људи који ми говоре да грешим, за једну ствар јесу у праву. Бићу чврста.
Бићу чврста у одлуци да будем њихова сигурна лука, онда када им је то потребно. Без обзира на то да ли је дан или ноћ.
Бићу чврста у томе да их подојим онда када им њихов стомачић јавља да је празан. Не кад казаљке на зиду кажу да је време.
Бићу чврста у одлуци да их научим да су њихове потребе важне и да је показивање емоција сасвим у реду.
Јер, то родитељство кад падне мрак је много више од потребе за сном. То су моменти које нам природа даје да их поделимо са својом децом, док нас модерна култура уверава да заборавимо на инстинкт и угушимо унутрашњи глас.
Не, није лако. Али бирам да прихватим да је тај „напор“ цена коју „плаћамо“ за нешто много вредније – поглед у душу и мисли свог детета и однос заснован на поверењу и сигурности.
И зато ћу и даље лежати поред своје деце док не заспе, све док то њима буде потребно. Јер без икакве сумње знам да брзим кораком долази дан кад неће желети да легнем поред њих.
