Putovanje nije samo skupo letovanje u hotelu s pet zvezdica. Ne mora to biti čak ni apartman u nekom grčkom letovalištu. Putovanje je i produženi vikend u iznajmljenom smeštaju na planini ili u banji. Možda malo dalje od centra. Možda i van sezone.
Skoro svako može, s vremena na vreme, da svojoj porodici to priušti. Ali, nažalost, znam mnogo, baš mnogo ljudi koji ne putuju. I najčešći razlog zapravo uopšte nije nedostatak novca, već nemanje navike. I to generacijama prenošeno uverenje da je potrošiti novac na osećaje i iskustva, kad ti posle toga ne ostaje ništa opipljivo – rasipništvo. Nekad je takav stav imao jak osnov, jer su se naše prabake i pradeke, veliki broj njih, borili da svojoj deci obezbede osnovna sredstva za život i da ih školuju.
Danas, uglavnom, nije tako. Kratka putovanja, tu negde blizu, mogli bi da priušte mnogi koji to ne čine.
Kad smo bili deca, mi rođeni osamdesetih, retko smo putovali. I opet, nije bilo toliko pitanje novca. Ko nije imao kuću ili makar tetku na moru, možda tek svake druge godine u Vrnjačku banju ili u Crnu Goru. Sećate li se? Da li su i vama te uspomene tako žive, kao da je juče bilo? A znate li zašto?
Iz istog razloga iz kog bi danas trebalo da putujete sa svojom decom uvek radije nego da im kupite još jedan plastični kamion, autić na baterije ili sebi bolji auto.
Zbog toga što su putovanja jedino vreme kad deca znaju da ste samo njihovi. Oni to ne umeju da kažu. Osećaju da najviše vole kad sednete u kola i negde zajedno krenete, da pamte i čuvaju te uspomene, gde god da su one nastale. Ne pamte luksuzan hotel i plaže sa tirkiznim morem. Pamte trenutke.
Razmislite. Kad ste kod kuće, bez obzira na to da li radite ili ste na odmoru, uvek je tu nešto što će skrenuti pažnju. Veš u mašini, prašina na televizoru, sudovi u sudoperi, neopeglan veš. I deca znaju da, čak i kad sednete s njima, jednim delom sebe kao zapeta puška čekate da ustanete da obavite sve što se ima obaviti.
Kad otputujete, tih stvari nema. Ne brine vas prašina na televizoru, ni nezaliveno cveće. Kad se odmaknete od obaveza i svakodnevnog života, u mislima pripadate samo porodici. I deca to osete celim svojim bićem. Zato su ti trenuci tako važni i dragoceni.
I zato će gotovo svako dete koje je bilo gde otputovalo verovatno moći da vam ispriča svaki detalj, svaki mali, naizgled nebitan događaj s tog putovanja koji je za njih jedna od najvažnijih uspomena. Maca na putu, klovn na gradskom trgu ili čorbica u lokalnom restoranu. Vi ćete ih zaboraviti dok stignete kući, ali, bez brige, deca će vas uvek podsetiti koliko je nešto vama sasvim obično, u njihovim očima važno i veliko.
Zato, kad pomislite da je bolje da kupite novi televizor ili zamenite nameštaj u dnevnoj sobi, neka sačeka još malo. Deca će brzo porasti i umesto u stvari, ulažite u trenutke.