Могао је бити игроказ, могао је бити дијалог, но, написах га као монолог, а моје реченице замишљајте, углавном би се исказале кроз симболе, али сам пристојна, па то изгледа овако: Прича ми данас пријатељица, професорка:
,,Доста ми је подстанарског стажа! Годинама се селим, плаћам станарину, и решим ти ја, драга моја, да подигнем кредит за стан! Мислим, већ сам један стан отплатила кроз кирију, али, неком другом, а не себи.
И тако кренем по банкама, нађем најповољније услове, прикупим сву документацију… Ма, хладно јесте, а ауто немам, али, немој сад о томе, важно ми је било да то решим, куд се раније нисам сетила! Чеекај, стани, да ти испричам до краја! Елем, летос нисам, јер ми није прокишњавао подстанарски стан, не знам ни сама што сам чекала до сад. Стрпи се, не честитај ми још! Кад сам прикупила сву документацију, одем до банке. После скоро 2 сата рачунања, када сам рекла да немам партнера да учествује и да немам кеш за учешће и обраду, службеница је закључила: „Плата је МАЛА, самим тим недовољна за подизање 2 кредита (један за стан, други за трошкове, учешће…) Довољна је за кирију и за живот, превелика ако верујем медијима, али, они исти који нас оговарају како мало радимо за велике паре, званично ми саопштише да ја ипак имам малу плату!
Није, крај, драга, има још…
Пошто сам званично обавештена да ми је плата мала, тако растужена одем кући. Тамо ме сачека моје дете и каже да поново није остварила право на ученичку стипендију! Џаба одличан успех (прави, заслужен радом, нема поклона и протекције – знаш и сама), моја плата је ВЕЛИКА.
И зовем те само да ти кажем да се бојим да сам постала подељена личност. Ја сам особа којој је плата истовремено мала и велика! И како да детету објасним тај парадокс? И шта да кажем кад ме неко пита, колика ми је плата? Него, нешто се мислим, да ли да пошаљем одбијеницу за стипендију банци, да им докажем да ми је плата велика, или да онима за доделу ученичких стипендија пошаљем допис из банке да ми је плата мала?
Не псуј, не помажеш ми! Само сам хтела да ти кажем… а и ја сам нашла коме ћу да причам! Хајде, здраво!“
Ма, није мени она проблем, него се ја бацила у дилему – колика је моја плата? И знам, ако хоћу неком да „терам кисело”’, тражићу стипендију за децу! Ако хоћу да кукам, отићи ћу у банку по потврду! Уствари, кад мало боље размислим, сјајно је бити просветни радник!
Даље се звижди…