Dok sam odrastala, imala sam utisak da sam pomalo zanemarena. Imala sam dovoljno vremena da lutam po šumi oko mog komšiluka, vozim bicikl i sama šetam. Kao introvertna ličnost, imala sam svoje malo društvo, ali sam često provodila veliki deo dana sama. Moji roditelji nisu bili nemarni, ali nisu bili previše uključeni u svaki aspekt mog života. Oni su imali svoja interesovanja i nisu se osećali krivim zbog toga.
O ovome se ne govori često, a možda čak i ne shvatate kako to može uticati na vas, ali mi smo usred krize samoće. Jednostavno rečeno, nedostatak vremena, sposobnosti ili saglasnosti da budete sami je nečujan izvor stresa, nedovoljno istražen ali vrlo invazivan. To je prouzrokovano, u velikoj meri, savremenim načinom svakodnevnog života. Savremeni zahtevi, posebno za roditelje male dece, su neodrživi.
Iako se čini nelogično da majke koje rade više sati danas provode više vremena sa svojom decom nego majke domaćice u 1960-tim, to je zaista slučaj, pogotovo kada je vreme provedeno u igranju i učenju. Prema istraživanjima, 1965. godine majke su provodile 36 minuta dnevno aktivno angažovane u nastavi i igranju s decom. Godine 1998. taj broj je porastao na 129 minuta.
I očevi iz 1998. godine provode više vremena u druženju i zabavi sa decom nego oni iz 1965. godine, što odražava kulturni pomak prema “uključenom očinstvu”. Savremeni očevi takođe učestvuju i u primarnoj nezi (kupanje, presvlačenje…) mnogo više nego pre.
Mnogi roditelji nemaju vremena ni energije za sebe. Čini se da skoro sve svoje slobodne trenutke provode na fudbalskim i baletskim treninzima. Ovi roditelji nemaju prostor za nastavljanje svojih hobija ili za sticanje samopouzdanja kroz vežbu, odmor i meditaciju.
Zamka ovog roditeljskog stila je toliko postala deo kulture da je postala norma. Savremeni roditelji smatraju da su sa decom jednaki u pravu i potrebama. Smatraju da roditelji treba da budu prijatelji sa svojom decom, i da se samopoštovanje dece mora promovisati i zaštititi po svaku cenu. Često je cena samoća roditelja. Naravno, želite da vaša deca budu uspešna – ali mnogi roditelji veruju da moraju učiniti što više za svoju decu, čak i ako to znači žrtvovanje sopstvenih potreba. Na kraju krajeva, ovo je samodestruktivno.
Nedavna istraživanja ukazuju na to da naša povećana angažovanost roditelja (ideologija intenzivnog majčinstva) ne pomaže našoj deci. Studija je pokazala da za decu između 3 i 11 godina nije bilo nikakve veze između roditeljskog angažmana i merenih rezultata bihejvioralnih ili emocionalnih problema, ili matematičkih i čitačkih rezultata. Za starije tinejdžere, veći angažman je bio od pomoći u sprečavanju delikvencije. Ali za majke mlađe dece rezultati istraživanja ukazuju na to da “majke treba da ublaže intenzivno majčinstvo u detinjstvu, pogotovo ako osete da ih to izuzetno iscrpljuje”.
S obzirom na to da kulturna norma intenzivnog uključivanja roditelja čak ni ne pomaže deci, možda postoji i drugi način da se nastavi. Potraga o samoći ne mora biti apsolutna. Ne morate se vezivati u pećini da biste dobili to što vam je potrebno. Kratki periodi tišine, kada ne morate da odgovarate na nečije druge potrebe, mogu vam dopuniti energiju. Briga o svojoj samoći će vam pomoći da obnovite energiju i da svojoj deci pokažete pozitivan model brige o sebi.
Kada razmišljate o ovakvim stvarima, verovatno osetite grižu savesti zato što želite da se osamite od svoje dece. Ali setite se upozorenja kada putujete avionom: “prvo sebi stavite masku za kiseonik u slučaju nužde”, jer nećete biti u stanju da pomognete vašim mlađima ako se sami zagušite. Isto tako, briga o vašim potrebama je vaša maska za kiseonik. Nije sebično. To je u interesu svih. Prvo samopomoć, onda briga o drugima. Vaša deca će ceniti vašu svežu energiju. To je scenario u kome svi dobijaju.
Andrijana Maksimović