Зна ли ваше дете шта је то роша и како се игра Царе, царе господаре?

13 јула, 2021

Сведоци смо времена у коме деца највећи део дана проводе у виртуелном свету. За разлику од пре неколико деценија ретко можемо видети децу на игралишту или у парку да се играју. Чак и када се окупе у парку, само наизглед су у друштву, јер је свако од њих у свом свету у коме му је мобилни телефон примаран.

Као што су се деци некада куповали кликери, лопте, сетови за бадминтон данас им се купују таблети и мобилни телефони. И да се разумемо, немам ништа против савремене технологије, али ми се не допада начин на који је злоупотребљена. Деци су потребни природа, покрет и дружење. Студије показују да је данас неупоредиво више гојазне деце него што је то био некад случај. Да ли је у питању недостатак физичке активности? Недостатак игре, онакве какву ми памтимо а која данас готово и да не постоји.

Дечје игре су одувек биле веома важне како за физички тако и за интелектуални развој детета. Деца су се кроз игру зближавала и развијала. У наредним редовима ћемо вас подсетити на неке заборављене игре, можда ћете подстаћи своје малишане да се опробају у њима, јер деци је занимљиво оно што је непознато.

Неке давно заборављене игре сакупила је и дивно приказала педагог Љубица Сикимић. Ову драгоцену збирку, заједно са правилима игре, бројем играча, местом где се игра, објавио је Креативни центар, а како она изгледа, погледајте овде.

Неке од игара које овде предлажемо се налазе у збирци, али је тамо много више неких других, давно заборављених.

Игре јурке или шуге

Ово је игра која је била популарна међу децом свих узраста. Најпре се одабере један играч који јури а остали беже трудећи се да не буду ухваћени. Подразумева се да је бежање ограничено на утврђени простор. Када играч који јури дотакне некога од играча који беже и каже „шуга“ овај преузима његову улогу, а игра се наставља.

Игра труле кобиле

Ово се сматрало једном од тежих игара и углавном су је играли старији дечаци. Један дечак се савије тако да му горњи део тела буде у паралелном положају са земљом. Како би се одржао у том положају најчешће се држи за стабло дрвета или за другог дечака који се налази испред њега. За играча који је савијен се надовезују још 2 или 3 дечака и на тај начин праве дугачку трулу кобилу.

Остали играчи скачу један по један тако да то делује као јахање на коњу. Први играч скаче најдаље а сви остали се ређају иза њега. Тако поређани почињу са одбројавањем јер се на тај начин мери издржљивост труле кобиле. Када под теретом кобила падне, игра се понавља, али тако што играчи мењају улоге. На тај начин се упоређује издржљивост и једне и друге „труле кобиле.“

Игра јелечкиње – барјачкиње

Ово је веома популарна игра коју су деца играла у свим крајевима Србије, једина разлика је што се у различитим поднебљима различито називала. Играла се тако што се играчи поделе у две групе са истим бројем чланова. Сви чланови стану у две врсте, држећи се за руке окрену се једни наспрам других.

Игру почиње једна група обраћајући се играчима друге групе са питањем „Јелечкиње, барјачкиње, кога ћете?“ Играчи друге групе се договоре међусобно кога ће одабрати, а затим кажу име конкретног детета. Прозвано дете истрчи из своје екипе и затрчи се ка супротној покушавајући својим телом да пробије ланац направљен од чврсто стиснутих руку. Уколико у залету успе да пресече тај ланац, онда из противничке екипе у своју екипу поведе једног играча. Уколико не успе да пробије ланац остаје у тој групи која га је тражила.

Победник у овој игри је она екипа која успе на своју страну да преведе што већи број играча из супротне групе.

Кликери су били неизоставни за дечаке

Опсесија готово сваког дечака су били кликери. Неколико квадратних метара земљане површине и роша тј. рупа која се правила концентричним кружењем ђона патика. Истина, предуго играње кликерима је доводило до тога да спољна страна шаке испуца, али нико није марио за то. У најгорем случају направила би се пауза од неколико дана док ране не зацеле а затим би се настављало са игром.

Ластиш као најпопуларнија игра за девојчице

Ово је била омиљена игра многих девојчица која се играла на више начина. Један начин је подразумевао да две девојчице стоје држећи ластиш телом. И то најпре од чланака ногу па на горе све до врата. Трећа девојчица је прескакала ластиш.

Друга игра ластишем се играла тако што су две девојчице држале ластиш најпре са 4 прста, док би трећа прескакала. Што је више одмицала, игра је бивала све захтевнија тако да је најтеже било када се ластиш држао само једним прстом.

Петљанција ластишем је игра коју су девојчице обожавале. Играла се тако што су 3 девојчице држале упетљан ластиш у облику слова X а четврта девојчица се провлачила, али тако да не додирне ластиш. Наравно, свака игра се играла на испадање, тако да је свако био активни учесник у игри.

Игра Царе, царе господаре

С једне стране стоји група деце (стану један поред другог), а с друге једно дете, тј. “цар” (стоји леђима окренут групи деце).

Деца питају (сами се договоре за редослед): Царе, царе, господаре, кол’ко има сати?

“Цар” одговара (на пример):
2 коњска (дугачки кораци)
или 5 мишјих (мали кораци)
или 3 мачја (средњи кораци)
или 1 мрављи (стопало испред стопала)
Победник је онај ко први стигне до „цара“ те сада он постаје нови “цар”.

Између две ватре

Занимљива игра лоптом мада и за ову игру постоји неколико варијација. Суштина игре је погодити лоптом неког из противничке екипе. Победник је она екипа чији играч најдуже остане у игри. Уколико је мањи број деце у игри, тада се нису делили у екипе, већ су сва деца била унутар назначеног поља. Два играча су се добацивали лоптом трудећи да их погоде како би их избацили из игре и прогласили победника.

Игра школице

Занимљива игра коју су углавном играле девојчице. На бетону би се кредом нацртала поља а задатак такмичара је скакућући на једној нози да обиђе и да се врати. Следећи виши степен је био шутирање камена или парчета цигле по тим пољима. На које поље камен падне, такмичар је требао тамо да скочи на једној нози. Победник је био онај ко најдуже издржи у игри.

Шири, шири везени пешкири

Игра коју су волела млађа деца. Сва деца стану у круг држећи се за руке и померајући се у правцу казаљке на сату. Истовремено покрет прати песма „Шири, шири, везени пешкири, боса ја, боса ти, окрени се (каже се име једног детета) ти.“ Прозвано дете би се окренуло леђима ка кругу, односно супротно у односу на све његове другаре. Игра би се настављала даље и трајала би све док се сви такмичари не окрену леђима ка унутрашњости круга.

Предност свих ових игара је што су деца била напољу, стално у покрету, социјализовала су се и што је веома важно дружили су се. Истина, друже се и данас. Али на неки сасвим другачији начин. Можда смо ми као родитељи ипак затајили негде, преиспитујем се и даље. А ви?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама