Стидљиво дете вуче танке линије, а енергично чврсто притиска оловку. Мали маштовити сањари више воле обле линије, док динамична деца чешће бирају равне. Страствена деца користе топле и живе боје: жуту, наранџасту, црвену. Миран и благ карактер воли хладне боје: модру и ружичасту.
Кад шестогодишње дете користи много плаве боје, значи да има развијену свест и да прихвата чињеницу да одраста.
Цртеж је одраз његове околине. Начин на које дете користи простор на папиру, указује на његов однос према околини.
Ако је цртеж на левој страни, дете је привржено мајци и прошлости. Даје ли предност десној страни, осећа се ближе оцу и жури у будућност. Равне линије према горе изражавају потребу за сновима, а оне према доле, жељу за свакодневном стварношћу. Дете које се добро осећа у својој кожи, цртеж ће сместити у средину.
Ту су и симболична значења. Животиње су један од омиљених објеката: рецимо, дете које црта пса, има потребу за нежношћу.
Око друге године деца почињу шврљати. Није им лако да држе четкицу у руци и воле да мрљају рукама. За то доба типични су округли и четвртасти предмети. Дете још не може да подигне руку с папира како треба.
Од треће до четврте године јављају се први људи: круг из којег излазе руке и ноге. Како се дете физички развија, други делови тела добијају нову важност и оно их приказује на својим цртежима.
Развој детета
Са шест година има тачну слику властитог тела, па се на цртежима појављује све више појединости. Али, тек око десете људски лик постаје потпун.
Код дечјег цртежа боје могу указати на проблеме које дете проживљава. На пример, користе ли увек зелену боју, деца су несигурна, одбијају ли црвену, можда су под стресом…
Како то да дете сваки цртеж украшава зеленом бојом? Зашто родитеље (особе) увек црта у истој боји? Можда о томе никад нико не размишља, али погледамо ли боје које користи, можемо много сазнати о њему. Јер до осме, најкасније девете године, деца не цртају стварност онаквом каква је већ следе машту. Избор омиљене боје је несвестан, дакле искрен, дете користи боју спонтано, независно о стварној боји лика којег црта. До четврте године сва деца радо бирају живе боје, али касније се њихови укуси почињу разликовати.
Ево шта показује њихов избор боја:
1. Зелена је знак несигурности. У малим количинама, зелена је боја равнотеже. Но, има ли је највише на свим дечјим цртежима може указивати на проблеме. Зеленом бојом дете изражава дубок осећај несигурности. Дакле, има потребу за охрабрењем. Таквом детету треба дати више слободе и поклонити више поверења. На пример ако родитељ жели дете уписати на неки течај, детету треба допустити да само одабере хоће ли клизати, пливати, плесати, певати, свирати. Неће бити усмерен само на то да буде бољи од других, већ ће се осећати боље и забављати се.
2. Шта кад је тата модар или бео? Добар начин да сазнамо што дете мисли о родитељима је да се дете пита у којој боји види своје родитеље. Психолози тврде како већина деце у основној школи мајку види љубичастом, а оца модрим. Љубичаста је боја сензибилности, дакле мајка је особа која их разуме и слуша. Модра представља мир и ауторитет. Но које боје говоре да нешто не ваља? Ако је мајка црна, значи да је дете види узнемиреном и да се уз њу не осећа добро. Ако је отац бео, није добро, јер га дете доживљава далеким и одсутним.
3. Жута и модра заједно – поводљиво је готово увек. Управо таква комбинација може дати драгоцене податке. На пример, жута и модра: прва боја указује на отворен карактер, а друга је повезана с осећајношћу. Заједно говоре да је дете зависно о другима и да лако пада под туђи утицај. Но, како га онда учинити самосталним? На пример, тако да родитељи не раде ствари уместо њега. Када је дете неуредно, родитељи се често живцирају и уместо детета поспреме ствари. Но, важно је подстакнути га да заврши оно што је започело.
4. Неће црвену – напето је. Дете које никад не користи црвену боју и не жели носити црвену одећу можда је забринуто. Црвена је боја динамичности. Избегава ли је, можда је под стресом и има потребу за одмором. Можда угођај у породици изазива његову напетост или, пак, има проблема у школи. Код таквог детета треба открити шта га мучи, те настојати створити што мирнију и опуштенију атмосферу.
У дечјем ликовном изражавају разликујемо неколико фаза:
1. Фаза шврљања – у добу од годину и по, дете открива да гребањем или притискањем може оставити трајне трагове. То је почетак цртања. Фаза шврљања је специфични функционални стадијум који служи развоју моторике – напредујуће разликовање у покрету омогућава касније покрет у писању и цртању. Дете црта оно уз шта је емоционално повезано.
2. Стадијум симбола – различити елементи комбинују се тек тада добијају име, које је најпре произвољно. О овом стадијуму може доћи до фиксације на одређене шеме –дете ствара шаблоне за одређене предмете. Тај механизам одрасли често подстичу најчешће негативно што се одражава на стваралачки развој детета. Цртеж главе с ногама међу првим је симболима приказивања људи.
2. Наивни реализам – Дете не црта оно што види, него оно што зна.
3. Визуални реализам – с визуалним или критичким реализмом дете постиже нову форму конструисања цртежа. Настају слике које су планиране, приказани предмети стоје у тачном односу један према другоме. Са отприлике једанаест година развија се осећај за перспективу, пропорције и меру.