Све на свету бих сада дала за један спори дан

јун 15, 2016

Све на свијету бих сада дала за један спори дан. Онај кад се сати вуку као стогодишња корњача.
People_Children_Mother_and_daughter___Children_012815_
Само да имам времена да удахнем сваки тренутак и сместим га у прошлост, у довољно места које му припада. Овако, све успомене изгледају као ормар зрео за сређивање. Са стварима натрпаним и побацаним без неког реда и распореда.
Загрлих је трен пре него што је утонула у сан. И сама на пола пута да склопим очи до ујутру. Спустила сам пољубац на њену главу и пустила сузу да полако клизи. Ону топлу, из беса насталу.
Јер немам довољно времена. А ни снаге у оно времена колико ми остане. Јер са посла дођем кући целих сат и по’ пре спремања вечере за њих двоје.
Јер су се дошуњале слике кад сам је по целу ноћ љуљала у наручју и певушила моју новокомпоновану ,,пиле жуто што си љуто?” Кад није хтела ни секунде од мене да се одлепи.
Јер јој је дио детињства готов. Креће на јесен у школу. Стижу нове обавезе које ме негде плаше јер не знам где да их угурамо. А знам да ћемо их угурати, као и све остале и да ће нам појести неке друге драгоцене моменте.
Јер јој свилена коса и дан данас мирише као кад је била беба. И мљацне у сну који пут као од првог дана кад сам је успавала. А ја захвална што ме још увек тражи да се помазимо пред спавање.
Клизну топла издајица низ мој образ и скваси мекани прамен моје кћери. Пргаве нарави и душе мекане као памук. Нисам била спремна да отворим овај ормар са претрпаним и набацаним успоменама и емоцијама које прете да све изгурају напоље. Хтела сам да вам пишем о нечем сасвим другом.
Згрчила ми се утроба баш као оне ноћи кад је било вријеме да изађе из мене, а она је тврдоглаво одбијала то да учини. Маме су плачкаве с времена на време, ваљда. Видим моју маму. Сетим се моје баке. Свака редом би отплакала онда кад то не очекује. Кад нас осећања сатјерају у кут. Дође ми да се извичем на Универзум да заустави планету док не извршим све зашта сам се обавезала. На шта ме живот обавезао. Да онда могу мирно да уживам у њеном одрастању.
Њен раст од првог удаха одвијао се као филм. Сцене су искакале насумично. Прво привијање на груди и осећај савршенства поред свег бола који ми је кидао исечену утробу. Први смешак у сну петог дана дисања. Прва озбиљна асистенција у кухињи. Први цртеж девојчице која је на девојчицу баш заличила. Са све 4 ноге. Прва симпатија из вртића. Дисање на мојим грудима. Загрљај и стисак ,,да пукнеш!” кад смо се виделе након 15 дана раздвојености. Њен понос кад је дошла по мене и брата у породилиште. Првих 11 корака од стола до кауча.
Ни слике нису хтеле да се зауставе да на миру уживам у њима. Смењивале су се брзо. Баш као и дани у којима живим. У којима ни за дубок уздах времена немам.
Грли и љуби. Пред спавање. У сну. Кад се пробуди. Кад год ти падне на памет. Док год не почне да се отима и црвени због твојих пољубаца.
Молим Бога. Универзум… кога год. Да свакој мами да дане споре као корњаче. За сваку успомену да направи довољно места у души. Кад посегне за једном да не поиспадају оне нагуране, без неког реда, у недостатку времена натрпане. Баш као што су ноћас моје.
 
Татјана Куљача
Извор: mojpedijatar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама