Вршњачко насиље је облик понашања који за циљ има наношење штете другој особи која је истог или сличног узраста, понавља се континуирано током одређеног временског периода, а жртва је у позицији да се тешко може одбранити јер је однос снага између ње и починиоца неравноправан. Починиоци могу деловати и у групи, ретко је то само једна особа. Најчешће је међу децом школског узраста која иду у исту школу. Међутим, постоје случајеви и када жртва и починиоци нису ученици исте школе. Главне улоге у решавању насиља међу ученицима исте школе имају родитељи, разредне старешине, стручни сарадници школе и директор школе, док, када је у питању насиље међу ученицима различитих школа често бива укључена полиција и/или Центар за социјални рад.
Потребно је разликовати вршњачко насиље од понашања које има елементе агресије, али је ситуационо, не понавља се у континуитету и нема за циљ свесно наношење штете. Већину конфликата тог типа деца реше сама између себе, те је и препорука родитељима да им то препуштају. Тако деца развијају социјални имунитет.
Код деце и младих емоције нису још увек јасно обликоване, а исто се односи и на апстрактно мишљење. Спектар емоција је доста суженији него код одраслих, као и умеће да их дефинишу, вербализују, да уоче узрочно-последичне релације, да ситуације сагледавају објективно. На вршњачко насиље могу гледати као на нешто што је ипак мање страшно него да им мама или тата оду у затвор ако одлуче да их заштите од насилника, или да мама или тата буду повређени, или да насиље постане бруталније уколико буду ,,цинкароши’’. Ту су и деца/адолесценти који (често и реално) осећају да, и када би пријавили насиље, не би наишли на разумевање родитеља, разредног старешине, школског психолога и сл. па своје страхове, повреде, болове крију и потискују. Из тог разлога, значајан број деце и адолесцената који трпе вршњачко насиље не обраћа се за помоћ или се обрате тек када већ доживе значајне физичке и/или психичке повреде. Такође, дешава се и то да људи, радећи на себи кроз психотерапију, тек у одраслом добу освесте да су трпели неки вид вршњачког насиља, те да се то одразило на њихову личност, на слику коју имају о себи и свету око себе. Стога, веома је важно да не будемо слепи и да не занемарујемо знаке и симптоме којима нам дете/адолесцент поручује да пролази кроз неко лоше и тешко искуство.
Вршњачко насиље се може испољавати у неколико различитих облика: физичко, вербално, дигитално (цyбер) насиље и друштвено искључивање. Физичко насиље је најпрепознатљивије. Међутим, то не значи да остали облици нису једнако угрожавајући за развој младе особе. Одговорност у препознавању да се оно дешава имају родитељи (и друге одрасле особе које учествују у дететовом одрастању и васпитавању), наставници, тренери, као и вршњаци посматрачи.
Психички и емоционални симптоми који могу указивати да дете/адолесцент трпи вршњачко насиље су:
– повлачење у себе, избегавање разговора и провођења заједничког времена са родитељима;
– експлозивне реакције на фрустрације – брзо плане ако питате како је било у школи, захтевате да среди собу, и сл;
– свеопшта безвољност;
– појачана раздражљивост;
– расејаност, заборавност и лоша концентрација;
– узнемиреност, напетост, моторички немир, тј. појачана анксиозност.
Физички знаци који могу указивати на вршњачко насиље су:
– модрице, огреботине, посекотине за које дете/адолесцент нема објашњење или су објашњења неуверљива;
– несаница, немиран и испрекидан сан, ноћно знојење, кошмари;
– стално се жали на главобољу и/или стомачне проблеме;
– апетит је изражено појачан или изражено смањен.
Промене у понашању детета/адолесцента које могу указивати да трпи вршњачко насиље су:
– често изостајање из школе, бежање са часова, пуно лоших оцена које су се одједном нагомилале;
– избегавање дружења;
– стално ,,губи’’ новац, ствари, школски прибор;
– долази из школе гладан/-на;
– нема уверљива објашњења како се поцепао ранац, одећа, књиге;
– пронашли сте међу стварима неку врсту оружја које носи у школу;
– самодеструктивна понашања – бежање од куће, самоповређивање, изјаве које указују на суицидалне мисли и намере.
Ови знаци могу указивати и на друге проблеме са којима се млада особа носи (депресија, социјална анксиозност, злоупотреба психоактивних супстанци). Стога је важно да не будете искључиви и не доносите закључке нагло. Запитајте се да ли се десило можда још нешто због чега су код детета/адолесцента могле наступити ове промене (развод, ново партнерство мајке/оца, губитак блиске особе, пресељење блиског пријатеља…). Проблему приступите са разумевањем и детету дајте подршку и простора да се само отвори.
Уколико је јасно да дете/адолесцент трпи вршњачко насиље, потребно је што пре, у договору са разредним старешином и стручним сарадницима школе осмислити кораке како да се реагује у најбољем интересу детета/адолесцента. Неизоставна тема је и превенција вршњачког насиља. Најважнији елементи превенције јесу топло и подржавајуће породично окружење, развијање емпатије, јачање самопоуздања, као и едукација о самом вршњачком насиљу – како да га дете/адолесцент благовремено препозна и шта да учини, без стида и страха.
Аутор: Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим