Vršnjačko nasilje je oblik ponašanja koji za cilj ima nanošenje štete drugoj osobi koja je istog ili sličnog uzrasta, ponavlja se kontinuirano tokom određenog vremenskog perioda, a žrtva je u poziciji da se teško može odbraniti jer je odnos snaga između nje i počinioca neravnopravan. Počinioci mogu delovati i u grupi, retko je to samo jedna osoba. Najčešće je među decom školskog uzrasta koja idu u istu školu. Međutim, postoje slučajevi i kada žrtva i počinioci nisu učenici iste škole. Glavne uloge u rešavanju nasilja među učenicima iste škole imaju roditelji, razredne starešine, stručni saradnici škole i direktor škole, dok, kada je u pitanju nasilje među učenicima različitih škola često biva uključena policija i/ili Centar za socijalni rad.
Potrebno je razlikovati vršnjačko nasilje od ponašanja koje ima elemente agresije, ali je situaciono, ne ponavlja se u kontinuitetu i nema za cilj svesno nanošenje štete. Većinu konflikata tog tipa deca reše sama između sebe, te je i preporuka roditeljima da im to prepuštaju. Tako deca razvijaju socijalni imunitet.
Kod dece i mladih emocije nisu još uvek jasno oblikovane, a isto se odnosi i na apstraktno mišljenje. Spektar emocija je dosta suženiji nego kod odraslih, kao i umeće da ih definišu, verbalizuju, da uoče uzročno-posledične relacije, da situacije sagledavaju objektivno. Na vršnjačko nasilje mogu gledati kao na nešto što je ipak manje strašno nego da im mama ili tata odu u zatvor ako odluče da ih zaštite od nasilnika, ili da mama ili tata budu povređeni, ili da nasilje postane brutalnije ukoliko budu ,,cinkaroši’’. Tu su i deca/adolescenti koji (često i realno) osećaju da, i kada bi prijavili nasilje, ne bi naišli na razumevanje roditelja, razrednog starešine, školskog psihologa i sl. pa svoje strahove, povrede, bolove kriju i potiskuju. Iz tog razloga, značajan broj dece i adolescenata koji trpe vršnjačko nasilje ne obraća se za pomoć ili se obrate tek kada već dožive značajne fizičke i/ili psihičke povrede. Takođe, dešava se i to da ljudi, radeći na sebi kroz psihoterapiju, tek u odraslom dobu osveste da su trpeli neki vid vršnjačkog nasilja, te da se to odrazilo na njihovu ličnost, na sliku koju imaju o sebi i svetu oko sebe. Stoga, veoma je važno da ne budemo slepi i da ne zanemarujemo znake i simptome kojima nam dete/adolescent poručuje da prolazi kroz neko loše i teško iskustvo.
Vršnjačko nasilje se može ispoljavati u nekoliko različitih oblika: fizičko, verbalno, digitalno (cyber) nasilje i društveno isključivanje. Fizičko nasilje je najprepoznatljivije. Međutim, to ne znači da ostali oblici nisu jednako ugrožavajući za razvoj mlade osobe. Odgovornost u prepoznavanju da se ono dešava imaju roditelji (i druge odrasle osobe koje učestvuju u detetovom odrastanju i vaspitavanju), nastavnici, treneri, kao i vršnjaci posmatrači.
Psihički i emocionalni simptomi koji mogu ukazivati da dete/adolescent trpi vršnjačko nasilje su:
– povlačenje u sebe, izbegavanje razgovora i provođenja zajedničkog vremena sa roditeljima;
– eksplozivne reakcije na frustracije – brzo plane ako pitate kako je bilo u školi, zahtevate da sredi sobu, i sl;
– sveopšta bezvoljnost;
– pojačana razdražljivost;
– rasejanost, zaboravnost i loša koncentracija;
– uznemirenost, napetost, motorički nemir, tj. pojačana anksioznost.
Fizički znaci koji mogu ukazivati na vršnjačko nasilje su:
– modrice, ogrebotine, posekotine za koje dete/adolescent nema objašnjenje ili su objašnjenja neuverljiva;
– nesanica, nemiran i isprekidan san, noćno znojenje, košmari;
– stalno se žali na glavobolju i/ili stomačne probleme;
– apetit je izraženo pojačan ili izraženo smanjen.
Promene u ponašanju deteta/adolescenta koje mogu ukazivati da trpi vršnjačko nasilje su:
– često izostajanje iz škole, bežanje sa časova, puno loših ocena koje su se odjednom nagomilale;
– izbegavanje druženja;
– stalno ,,gubi’’ novac, stvari, školski pribor;
– dolazi iz škole gladan/-na;
– nema uverljiva objašnjenja kako se pocepao ranac, odeća, knjige;
– pronašli ste među stvarima neku vrstu oružja koje nosi u školu;
– samodestruktivna ponašanja – bežanje od kuće, samopovređivanje, izjave koje ukazuju na suicidalne misli i namere.
Ovi znaci mogu ukazivati i na druge probleme sa kojima se mlada osoba nosi (depresija, socijalna anksioznost, zloupotreba psihoaktivnih supstanci). Stoga je važno da ne budete isključivi i ne donosite zaključke naglo. Zapitajte se da li se desilo možda još nešto zbog čega su kod deteta/adolescenta mogle nastupiti ove promene (razvod, novo partnerstvo majke/oca, gubitak bliske osobe, preseljenje bliskog prijatelja…). Problemu pristupite sa razumevanjem i detetu dajte podršku i prostora da se samo otvori.
Ukoliko je jasno da dete/adolescent trpi vršnjačko nasilje, potrebno je što pre, u dogovoru sa razrednim starešinom i stručnim saradnicima škole osmisliti korake kako da se reaguje u najboljem interesu deteta/adolescenta. Neizostavna tema je i prevencija vršnjačkog nasilja. Najvažniji elementi prevencije jesu toplo i podržavajuće porodično okruženje, razvijanje empatije, jačanje samopouzdanja, kao i edukacija o samom vršnjačkom nasilju – kako da ga dete/adolescent blagovremeno prepozna i šta da učini, bez stida i straha.
Autor: Mr Anđela Zlatković, specijalni pedagog i KBT savetnik, Vaš psiholog tim