Nema tog roditelja koji, kad dobije dete, pomisli: „E, sad ću da odgajim jedno samoživo, razmaženo biće, bez razumevanja za tuđe potrebe i osećanja.“ Tako nešto – ne postoji. Ali, ima roditelja koji, uprkos svim dobrim namerama, na kraju dobiju dete koje ne ume da prihvati NE kao odgovor. Ovde ne govorimo o trogodišnjacima koji tek uče da upravljaju svojim emocijama, već o malo većoj deci od koje se već može očekivati da svoje ponašanje usklade sa nekim društvenim normama. Videti šestogodišnjaka urednog razvoja kako udara roditelje, baca se po zemlji ili baca stvari, znak je da se, verovatno, u odgoju desio neki propust.
Ne tako davno, ovakve scene bile su nezamislive. Možda ni to nije bilo dobro i možda su metode tadašnje generacije bile upitne, ali svakako da i današnji roditelji treba da porade na edukaciji i veštinama roditeljstva.
A kako je došlo do toga da već „velika“ ne umeju da se kontrolišu?
Razmaženost uzrokovana tehnologijom
Pre nego li uperimo prst u roditelje, hajde da priznamo koliko snažan i dubok otisak na decu ostavlja tehnologija u njihovim životima. Čak i one dece kojoj se roditelji trude da ograniče pristup. Jer, suočimo se s tim, biti gotovo jedino dete u odeljenju koje nije čulo za nekog popularnog jutjubera – nije nimalo lako.
Internet, video-igde, Jutjub, mnogo su promenili živote dece u prethodnim decenijama, kao i njihovu dnevnu rutinu.
Brojne studije pokazale su da digitalna tehnologija na decu uglavnom utiče loše – ona je okidač za razvoj anksioznosti i depresije, niskog praga tolerancije na frustraciju, zastoja u razvoju emocionalne inteligencije.
Možda niste znali, ali u SAD postoji nešto što se zove US Surgeon General. To je nešto poput „vrhovnog lekara nacije“. On brine o zdravlju čitavog naroda, kako mentalnom, tako i fizičkom. Zadatak mu je da obaveštava naciju o svim naučnim otkrićima koji se tiču uticaja na zdravlje ljudi. I upravo je on, nedavno, zatražio da društvene mreže uvedu upozorenje (poput onog koje stoji na paklicama cigareta, samo onlajn) o štetnosti koju one mogu izazvati po zdravlje adolescenata.
Prošlo je već skoro trideset godina od pojavljivanja prvog pametnog telefona. To znači da su već čitave generacije dece komotnije u komunikaciji s ekranom nego s drugim, manje poznatim ljudima. I u većini slučajeva, to su deca koju su odgajili dobronamerni, brižni roditelji koji zapravo nisu imali predstavu šta se dešava kad njihovo dete provodi sate pred ekranom. Svi rizici virtuelnog života postali su široko poznati tek u prethodnih nekoliko godina.
Američki psihoterapeut Sean Grover ispričao je priču o dva tinejdžera koji mu dolaze na terapiju, odvojeno. Obojica imaju 16 godina i obojica priređuju, čak i na terapiji, takve tantrume koje možemo da razumemo kod trogodišnjaka.
„Vrištali su, vikali, psovali, ponižavali svoje roditelje. Obojica su kod mene dovedena zbog svoje zavisnosti od ekrana – provodili su više vremena sa uređajima nego s prijateljima i porodicom, što je uzrokovalo zastoj u razvoju emocionalne inteligencije. Drugim rečima, oni su se fizički razvili, ali su svojim ponašanjem ostali na nivou malog deteta.“ – ispričao je ovaj psihoterapeut.
A kašnjenje u emocionalnom razvoju gotovo bez izuzetka uzrokuje ponašanje koje često nazivamo razmaženim. Radije nego da se bore za svoju nezavisnost i autonomiju, da uče da budu samostalni, ova deca ostaju zavisna od svojih roditelja od kojih očekuju da ispune sve njihove potrebe.
Pogrešne odluke u roditeljstvu
Tri su najvažnija tipa roditelja koji najčešće odgajaju neregulisanu, zahtevnu, nasilnu decu: Roditelj sa snažnim osećajem krivice, anksiozni roditelj i roditelj koji pokušava da sve drži pod kontrolom.
A evo još nekih roditeljskih grešaka zbog koji deca postaju razmažena:
- Roditelji koji su u detinjstvu bili ignorisani ili zlostavljani pokušavaju da sve što im je nedostajalo nadomeste dajući sve svojoj deci. U tome, ponekad, preteraju.
- Roditelji koji pate od anksioznosti i ne mogu da podnesu pomisao da njihovoj deci bilo šta nedostaje ili da osete bilo kakvu neprijatnost.
Negativni efekti razmaženosti
Evo nekih posledica koje trpe deca odgajana na ovaj način:
- Nizak stepen frustracije na toleranciju: Kada su ovakva deca frustrirana, veća je šansa da će odustati čim naiđu na prepreku.
- Slabe veštine rešavanja problema: Razmažena deca ne vole da rešavaju probleme. Oni se ne upuštaju u to, već žele da drugi to urade za njih.
- Slaba radna etika: Tehnologija je obezbedila mogućnost da budemo lenji. Sve je na klik i deca kojoj je dopušteno da tehnologiju mnogo koriste, očekuju da mogu da dobiju ono što žele, kad žele, bez potrebe da se naročito potrude. Ukratko – da im sve bude na klik.
- Socijalni problemi: Razmažena deca izbegavaju društvena okupljanja osim ako su oni sami u centru pažnje. To ih čini nepopularnim u društvu i lošim timskim igračima.
- Problemi u emocionalnom razvoju: Ostaju zaglavljeni na nivou trogodišnjaka i skloni su izlivima besa.