Нема тог родитеља који, кад добије дете, помисли: „Е, сад ћу да одгајим једно саможиво, размажено биће, без разумевања за туђе потребе и осећања.“ Тако нешто – не постоји. Али, има родитеља који, упркос свим добрим намерама, на крају добију дете које не уме да прихвати НЕ као одговор. Овде не говоримо о трогодишњацима који тек уче да управљају својим емоцијама, већ о мало већој деци од које се већ може очекивати да своје понашање ускладе са неким друштвеним нормама. Видети шестогодишњака уредног развоја како удара родитеље, баца се по земљи или баца ствари, знак је да се, вероватно, у одгоју десио неки пропуст.
Не тако давно, овакве сцене биле су незамисливе. Можда ни то није било добро и можда су методе тадашње генерације биле упитне, али свакако да и данашњи родитељи треба да пораде на едукацији и вештинама родитељства.
А како је дошло до тога да већ „велика“ не умеју да се контролишу?
Размаженост узрокована технологијом
Пре него ли уперимо прст у родитеље, хајде да признамо колико снажан и дубок отисак на децу оставља технологија у њиховим животима. Чак и оне деце којој се родитељи труде да ограниче приступ. Јер, суочимо се с тим, бити готово једино дете у одељењу које није чуло за неког популарног јутјубера – није нимало лако.
Интернет, видео-игде, Јутјуб, много су променили животе деце у претходним деценијама, као и њихову дневну рутину.
Бројне студије показале су да дигитална технологија на децу углавном утиче лоше – она је окидач за развој анксиозности и депресије, ниског прага толеранције на фрустрацију, застоја у развоју емоционалне интелигенције.
Можда нисте знали, али у САД постоји нешто што се зове US Surgeon General. То је нешто попут „врховног лекара нације“. Он брине о здрављу читавог народа, како менталном, тако и физичком. Задатак му је да обавештава нацију о свим научним открићима који се тичу утицаја на здравље људи. И управо је он, недавно, затражио да друштвене мреже уведу упозорење (попут оног које стоји на паклицама цигарета, само онлајн) о штетности коју оне могу изазвати по здравље адолесцената.
Прошло је већ скоро тридесет година од појављивања првог паметног телефона. То значи да су већ читаве генерације деце комотније у комуникацији с екраном него с другим, мање познатим људима. И у већини случајева, то су деца коју су одгајили добронамерни, брижни родитељи који заправо нису имали представу шта се дешава кад њихово дете проводи сате пред екраном. Сви ризици виртуелног живота постали су широко познати тек у претходних неколико година.
Амерички психотерапеут Sean Grover испричао је причу о два тинејџера који му долазе на терапију, одвојено. Обојица имају 16 година и обојица приређују, чак и на терапији, такве тантруме које можемо да разумемо код трогодишњака.
„Вриштали су, викали, псовали, понижавали своје родитеље. Обојица су код мене доведена због своје зависности од екрана – проводили су више времена са уређајима него с пријатељима и породицом, што је узроковало застој у развоју емоционалне интелигенције. Другим речима, они су се физички развили, али су својим понашањем остали на нивоу малог детета.“ – испричао је овај психотерапеут.
А кашњење у емоционалном развоју готово без изузетка узрокује понашање које често називамо размаженим. Радије него да се боре за своју независност и аутономију, да уче да буду самостални, ова деца остају зависна од својих родитеља од којих очекују да испуне све њихове потребе.
Погрешне одлуке у родитељству
Три су најважнија типа родитеља који најчешће одгајају нерегулисану, захтевну, насилну децу: Родитељ са снажним осећајем кривице, анксиозни родитељ и родитељ који покушава да све држи под контролом.
А ево још неких родитељских грешака због који деца постају размажена:
- Родитељи који су у детињству били игнорисани или злостављани покушавају да све што им је недостајало надоместе дајући све својој деци. У томе, понекад, претерају.
- Родитељи који пате од анксиозности и не могу да поднесу помисао да њиховој деци било шта недостаје или да осете било какву непријатност.
Негативни ефекти размажености
Ево неких последица које трпе деца одгајана на овај начин:
- Низак степен фрустрације на толеранцију: Када су оваква деца фрустрирана, већа је шанса да ће одустати чим наиђу на препреку.
- Слабе вештине решавања проблема: Размажена деца не воле да решавају проблеме. Они се не упуштају у то, већ желе да други то ураде за њих.
- Слаба радна етика: Технологија је обезбедила могућност да будемо лењи. Све је на клик и деца којој је допуштено да технологију много користе, очекују да могу да добију оно што желе, кад желе, без потребе да се нарочито потруде. Укратко – да им све буде на клик.
- Социјални проблеми: Размажена деца избегавају друштвена окупљања осим ако су они сами у центру пажње. То их чини непопуларним у друштву и лошим тимским играчима.
- Проблеми у емоционалном развоју: Остају заглављени на нивоу трогодишњака и склони су изливима беса.