Имала је 16 година када је видела слику кнеза Милана Обреновића.

“Да ли пред тим лепим ликом или због нелагодности што сам добила слику једног младића, то не бих знала рећи, тек поцрвенела сам до ушију и врло сам се збунила сва срећна, осећајући да сам спремна да му дам и срце и душу”, записала је у својим “Успоменама” Наталија Петровна Кешко. Тако се и догодило. Био је 5. октобар 1875. године када је Наталија постала Миланова супруга. Ћерка руског пуковника Петра и принцезе Пулхерије од Молдавије, рођена 1859. године у Фиренци, стигла је у Србију. Добро је упамтила тај тренутак и назвала га блиставим, јер ју je, записала је, народ дирнуо изливима наклоности.

Обреновићи су добили сина Александра, будућег краља, а млађи Сергеј је умро пет дана после рођења. Иако су важили за најлепши пар, Наталија и Милан су само на почетку били срећни. Кнез, који је 1882. године добио круну, а она постала прва српска нововековна краљица, престао је да скрива своја неверства. Многи су за то кривили Наталијину наводну хладноћу и закључавање одаја ноћу, па је њен супруг био приморан да се виђа са разним госпођицама. Било је и оних који су је жалили, верујући да неправедно пати због бројних супругових прељуба, које су пуниле новинске ступце. И није то било једино што је нарушавало мир на двору Обреновића. Краљ је водио раскалашан живот, коцкао се и немилице трошио новац на картарошке партије, што краљица више није могла да игнорише. Јавност је била упозната и са варницама које су међу њима севале на политичком нивоу. Наталија је била русофил, а Милан се од Берлинског конгреса 1878. године окренуо Хабзбуршкој монархији, с којом је склопио и тајни уговор.

Развод је био логичан след брака, у којем не само да није било елементарне љубави и поштовања, него је све горело од нетрпељивости. Говорили су да је она због тога најтужнија европска краљица. Била је 1878. када су се разишли, а Милан већ годину касније није био на престолу. Препустио га је намесницима који су владали до Александровог пунолетства, уз обећање владајућим радикалима да се неће враћати у земљу док син не напуни 18 година. Тражили су да из Србије оде и Наталија, која је слутећи шта се дешава рекла: “Само би ме насиље могло од отаџбине одвојити”. То је био почетак њеног прогонства, које се окончало 7. маја 1891, у зору. Дан пре тога, народ је спречио жандарме да је спроведу из земље, зауставивши у колони кола у којима су је возили. Међутим, власт је ту ноћ прибегла сили, војска је изашла на улицу и пуцала. Око четири сата ујутру краљица је изведена из стана и стављена у воз, који је ишао ка Земуну.

Пре тога Наталија је једно време провела са Александром у немачком Визбадену у вили “Клементина”, а по одласку из Србије делимични мир је пронашла у француском граду Бијарицу, у вили коју је по сину назвала “Сашино”. Међутим, нови бол ће јој задати управо вољени наследник, када је објавио да се жени њеном дворском дамом Драгом Машин, 12 година старијом од њега. Говорило се да је љубав међу њима планула баш на плажама Бијарица. Уместо честитке, Наталија је објавила да га се одриче. Права патња је стигла у ноћи чувеног Мајског преврата 1903, када су Александар и Драга мучки убијени. Неутешна мајка се повукла из јавности, склонивши се у католички самостан у Француској, где су је знали само као “грофицу од Рудника”. Никоме није откривала идентитет, док се једног дана није побунила против кочијаша који је бичевао коња. Када ју је љутито питао ко је она да га критикује, тихо је рекла: “Ја сам бивша краљица Србије Наталија Обреновић”.

У то време је већ прешла у католичку веру, а на питање због чега је то урадила, а толико је волела православље, рекла је: “Ја сам се потпуно разочарала у људе. Свима сам желела добро и чинила добро, а злом су ми враћали. Мој мозак ми је наредио. Подсвест је прорадила. Срце је хтело да пркоси”.

Како је била једини наследник краљевског имања после Александрове смрти, одлучила је да имовину поклони потомцима Јакова Обреновића, али пошто је то било неизводљиво јер су тада владали Карђорђевићи, завештала ју је Универзитету у Београду. Народ није крио симпатије према Наталији, а она га је материјално помагала све до краја Првог светског рата. Остала је упамћена и по свесрдној помоћи рањеницима за време сукоба са Бугарима 1885. године и као неко ко је побољшао слику о Србима међу Енглезима и Ирцима. У окупираној Француској, усамљена и разочарана, умрла је 5. маја 1941. године, четири деценије после Миланове смрти. Сахрањена је на месном гробљу вароши Ларди, недалеко од Париза.


ВРЕДНИ ЕКСПОНАТИ У ИСТОРИЈСКОМ МУЗЕЈУ 
У Историјском музеју Србије до средине августа ће бити отворена изложба “Наталија Обреновић у збирци Бранка Стојановића”.

– Ово је скроман прилог у настојањима да се дефинише место краљице Наталије у бурном политичком животу Србије 19. века, јер наша историографија то још није у потпуности учинила – каже Зорица Јанковић, кустос музеја.

Бранко је даровао више од 300 предмета везаних за Наталијин живот, као што су лична карта, дипломатски пасош, фотографије, писма…

– Ови предмети су испунили мој живот и није их било лако прикупити. Њихови власници су били родбински или пријатељски повезани са нашом краљицом, често су били непобитан доказ тих веза, односно статуса власника. Мотив да се одвоје од њих било је моје обећање да ћу сав материјал уступити српском музеју.

Извор: novosti.rs/