Када је неко чврсто уверен да поседује велико знање и да има високо развијене способности, тада кажемо да је самоуверен, да има високо самопоуздање. Како је у питању самопроцењивање, то што неко има позитивну слику о својим способностима и квалитетима, не мора да значи да их заиста поседује. Могуће је да је нечија процена властитог знања и способности реалистична, али могуће је и да је нереалистична, било да се прецењује било да се потцењује.
Вероватно је комбинација високог самопоуздања са ниским способностима и недовољним знањем – најгора и по особу и по оне који је окружују. Један истинити догађај је инспирисао два психолога да истраже однос знања и одважности. Реч је о пљачкашу две банака кога су лако препознали и ухапсили зато што није замаскирао лице иако је знао за постављене камере. Он је мислио да му је лице постало невидљиво након што га је намазао соком од лимуна, који се иначе користи као невидљиво мастило. Папир исписан соком од лимуна постаје читљив тек када се загреје пеглом.
Резултати истраживања су показали да су знање и самопоуздање обрнуто пропорционални: што је мање знања, већа је одважност, а што је више знања, мања је одважност. То је по истраживачима названо Данинг-Кригеров ефекат, а односи се на то да људи који мало знају и не знају колико не знају, због чега прецењују своје способности, а да они који много знају, знају колико не знају, тако да су много мање одважни и склони да потцене своје знање и способности.
Јасно је да ће у заједници у којој доминира Данинг-Кригеров ефекат да важи „паметнији попушта”, тако да ће се групни, али и шири друштвени процеси одвијати у складу са онима који су више запели да нешто спроведу.
Каснија истраживања у другим културама су показала да овај ефекат није универзалан. Ефекат је био присутан и међу европским испитаницима, али је био значајно мање изражен него међу америчким. Међутим, велико изненађење су били резултати кинеских испитаника који су показали да је код њих сасвим обрнуто: што је било веће знање, то је било више самопоуздање, а што је знање било мање, било је и ниже самопоуздање. Из тога можемо да закључимо да у таквој заједници на друштвене процесе више утичу они који више знају, који су стварна елита.
Какав ли је однос самопоуздања и знања у нашој заједници, у нашем друштву? Без истраживања то не можемо тачно да знамо. Примећујемо да су наши људи који су отишли у иностранство да живе и да раде, често, а за домаћине неочекивано, пуни самопоуздања и зато успешни. А како је код куће? Чини се да има много паметних, али да су ретки они који нису попустили. То је оно што може и треба да се промени.
Вероватно је комбинација високог самопоуздања са ниским способностима и недовољним знањем – најгора и по особу и по оне који је окружују. Један истинити догађај је инспирисао два психолога да истраже однос знања и одважности. Реч је о пљачкашу две банака кога су лако препознали и ухапсили зато што није замаскирао лице иако је знао за постављене камере. Он је мислио да му је лице постало невидљиво након што га је намазао соком од лимуна, који се иначе користи као невидљиво мастило. Папир исписан соком од лимуна постаје читљив тек када се загреје пеглом.
Резултати истраживања су показали да су знање и самопоуздање обрнуто пропорционални: што је мање знања, већа је одважност, а што је више знања, мања је одважност. То је по истраживачима названо Данинг-Кригеров ефекат, а односи се на то да људи који мало знају и не знају колико не знају, због чега прецењују своје способности, а да они који много знају, знају колико не знају, тако да су много мање одважни и склони да потцене своје знање и способности.
Јасно је да ће у заједници у којој доминира Данинг-Кригеров ефекат да важи „паметнији попушта”, тако да ће се групни, али и шири друштвени процеси одвијати у складу са онима који су више запели да нешто спроведу.
Каснија истраживања у другим културама су показала да овај ефекат није универзалан. Ефекат је био присутан и међу европским испитаницима, али је био значајно мање изражен него међу америчким. Међутим, велико изненађење су били резултати кинеских испитаника који су показали да је код њих сасвим обрнуто: што је било веће знање, то је било више самопоуздање, а што је знање било мање, било је и ниже самопоуздање. Из тога можемо да закључимо да у таквој заједници на друштвене процесе више утичу они који више знају, који су стварна елита.
Какав ли је однос самопоуздања и знања у нашој заједници, у нашем друштву? Без истраживања то не можемо тачно да знамо. Примећујемо да су наши људи који су отишли у иностранство да живе и да раде, често, а за домаћине неочекивано, пуни самопоуздања и зато успешни. А како је код куће? Чини се да има много паметних, али да су ретки они који нису попустили. То је оно што може и треба да се промени.