Kada je neko čvrsto uveren da poseduje veliko znanje i da ima visoko razvijene sposobnosti, tada kažemo da je samouveren, da ima visoko samopouzdanje. Kako je u pitanju samoprocenjivanje, to što neko ima pozitivnu sliku o svojim sposobnostima i kvalitetima, ne mora da znači da ih zaista poseduje. Moguće je da je nečija procena vlastitog znanja i sposobnosti realistična, ali moguće je i da je nerealistična, bilo da se precenjuje bilo da se potcenjuje.
Verovatno je kombinacija visokog samopouzdanja sa niskim sposobnostima i nedovoljnim znanjem – najgora i po osobu i po one koji je okružuju. Jedan istiniti događaj je inspirisao dva psihologa da istraže odnos znanja i odvažnosti. Reč je o pljačkašu dve banaka koga su lako prepoznali i uhapsili zato što nije zamaskirao lice iako je znao za postavljene kamere. On je mislio da mu je lice postalo nevidljivo nakon što ga je namazao sokom od limuna, koji se inače koristi kao nevidljivo mastilo. Papir ispisan sokom od limuna postaje čitljiv tek kada se zagreje peglom.
Rezultati istraživanja su pokazali da su znanje i samopouzdanje obrnuto proporcionalni: što je manje znanja, veća je odvažnost, a što je više znanja, manja je odvažnost. To je po istraživačima nazvano Daning-Krigerov efekat, a odnosi se na to da ljudi koji malo znaju i ne znaju koliko ne znaju, zbog čega precenjuju svoje sposobnosti, a da oni koji mnogo znaju, znaju koliko ne znaju, tako da su mnogo manje odvažni i skloni da potcene svoje znanje i sposobnosti.
Jasno je da će u zajednici u kojoj dominira Daning-Krigerov efekat da važi „pametniji popušta”, tako da će se grupni, ali i širi društveni procesi odvijati u skladu sa onima koji su više zapeli da nešto sprovedu.
Kasnija istraživanja u drugim kulturama su pokazala da ovaj efekat nije univerzalan. Efekat je bio prisutan i među evropskim ispitanicima, ali je bio značajno manje izražen nego među američkim. Međutim, veliko iznenađenje su bili rezultati kineskih ispitanika koji su pokazali da je kod njih sasvim obrnuto: što je bilo veće znanje, to je bilo više samopouzdanje, a što je znanje bilo manje, bilo je i niže samopouzdanje. Iz toga možemo da zaključimo da u takvoj zajednici na društvene procese više utiču oni koji više znaju, koji su stvarna elita.
Kakav li je odnos samopouzdanja i znanja u našoj zajednici, u našem društvu? Bez istraživanja to ne možemo tačno da znamo. Primećujemo da su naši ljudi koji su otišli u inostranstvo da žive i da rade, često, a za domaćine neočekivano, puni samopouzdanja i zato uspešni. A kako je kod kuće? Čini se da ima mnogo pametnih, ali da su retki oni koji nisu popustili. To je ono što može i treba da se promeni.
Verovatno je kombinacija visokog samopouzdanja sa niskim sposobnostima i nedovoljnim znanjem – najgora i po osobu i po one koji je okružuju. Jedan istiniti događaj je inspirisao dva psihologa da istraže odnos znanja i odvažnosti. Reč je o pljačkašu dve banaka koga su lako prepoznali i uhapsili zato što nije zamaskirao lice iako je znao za postavljene kamere. On je mislio da mu je lice postalo nevidljivo nakon što ga je namazao sokom od limuna, koji se inače koristi kao nevidljivo mastilo. Papir ispisan sokom od limuna postaje čitljiv tek kada se zagreje peglom.
Rezultati istraživanja su pokazali da su znanje i samopouzdanje obrnuto proporcionalni: što je manje znanja, veća je odvažnost, a što je više znanja, manja je odvažnost. To je po istraživačima nazvano Daning-Krigerov efekat, a odnosi se na to da ljudi koji malo znaju i ne znaju koliko ne znaju, zbog čega precenjuju svoje sposobnosti, a da oni koji mnogo znaju, znaju koliko ne znaju, tako da su mnogo manje odvažni i skloni da potcene svoje znanje i sposobnosti.
Jasno je da će u zajednici u kojoj dominira Daning-Krigerov efekat da važi „pametniji popušta”, tako da će se grupni, ali i širi društveni procesi odvijati u skladu sa onima koji su više zapeli da nešto sprovedu.
Kasnija istraživanja u drugim kulturama su pokazala da ovaj efekat nije univerzalan. Efekat je bio prisutan i među evropskim ispitanicima, ali je bio značajno manje izražen nego među američkim. Međutim, veliko iznenađenje su bili rezultati kineskih ispitanika koji su pokazali da je kod njih sasvim obrnuto: što je bilo veće znanje, to je bilo više samopouzdanje, a što je znanje bilo manje, bilo je i niže samopouzdanje. Iz toga možemo da zaključimo da u takvoj zajednici na društvene procese više utiču oni koji više znaju, koji su stvarna elita.
Kakav li je odnos samopouzdanja i znanja u našoj zajednici, u našem društvu? Bez istraživanja to ne možemo tačno da znamo. Primećujemo da su naši ljudi koji su otišli u inostranstvo da žive i da rade, često, a za domaćine neočekivano, puni samopouzdanja i zato uspešni. A kako je kod kuće? Čini se da ima mnogo pametnih, ali da su retki oni koji nisu popustili. To je ono što može i treba da se promeni.