“Знаш и сама колико је тешко са јединице доћи до петице. Можда ћу да је извучем из школе данас, видећу…”

12 марта, 2022

– Шта каже?

– Као да ће ускоро завршити ови пре нас, па ће нас прозвати. Каже да ће брзо ићи то све.

– Јел’ видиш ти, само нешто чекамо, целог живота! Седи бар да се испричамо, не стижемо ни да се видимо, дај бар овде, у чекаоници! Како су деца?

– Јао не питај ме ништа! Није ни чудо да се не виђамо, мене ова школа сахрани! Рекла сам Милану да мора и он да се укључи. Двоје сам дизала сама, радила са њима домаће, испитивала, учила, кад треба и насликала нешто за ликовно, радила радове за техничко и све то, уз то и кувала и пеглала, е богами, код овог малог има и он мало да повуче. Не могу, жено, више сама! Не могу!

– Разумем те, ја ову једну имам па не знам где ми је глава! Ово што они уче није нормално!

– Тек ћеш да видиш кад ти дође у средњу школу! Ја као да никад никакве школе учила нисам!

– Исто, а тек је шести разред! Понекад помислим да не треба да радим са њом уопште, да треба да је пустим па како буде, али онда крену тројке и двојке, а то ипак не могу да допустим, и шта ћу – седнем и учим са њом. При том, приватни часови из математике и енглеског, то све кошта, разумеш?

– Е сад замисли то пута три! Јуче се исцедих са гласовним променама. Реци ти мени, шта је ’вражји’? Које су то гласовне промене? Забаговала сам ту, и никако да решим, а контролни је у петак!

– То је… враг, врагу, врагом, вражји…

– Ма не, помешала си падеже, да ли је ’вражји’ јотовање?

– Чекај… вражји… вражји… то је као божји… то је…

– Не знам да ли је јотовање или палатализација или оба. Морам да питам Милицу, она је завршила француски, бар је филолог, а не као ја зубни техничар, нисам имала српски двадесет година, и сад ето такве ствари морам да учим!

– А замисли ја тек са неједначинама, ја која нисам умела да сабирам до двадесет сад морам да решавам два икс на квадрат, па плаче ми се! О географији да не причам! Као да сам ја живела на некој другој планети кад сам ишла у школу!

– Знаш како, мени је и биологија претешка. Узела сам татин анатомски атлас из подрума да научим за Мину и тражим и повезујем, ништа ми није јасно! А да ти не причам да за Ивана плаћам професорку са микробиолошког, то што раде у гимназији није нормално! Седела сам на часовима са њим да и сама схватим да бих могла да га испитујем после, али жено, ја оно ништа не разумем!

– Не смем ни да помислим шта ме тек чека.

– То не можеш ни да замислиш! Не бих да те плашим, али све је горе и горе. А и овај мали, који би требало да је најлакши јер је тек трећи, све учим испочетка! Заборавила сам све шта сам учила са Мином и Иваном, и сад опет Јово наново! Најтежи ми је свет око нас…

– Сећам се и ја да је то било баш тешко. Сад ми је, право да ти кажем, енглески баш тежак. Зато сам и морала да јој нађем професорку. Мислим, ја знам тај језик, говорим га, можда не баш беспрекорно, али могу да се снађем у иностранству, да разумем песме и тако то, и могла сам да јој помажем све до петог, али даље никако! Граматичка правила сам обновила, и то ми је добро ишло, али диктати су ми проблем. Вежбала сам, преписивала, али не вреди, сто ствари имам да урадим мимо тога, и увек негде погрешим, нисам јој поуздана, разумеш?

– Срећом мојима бар језици иду, то је можда једино што не радим с њима, али Иван ме нервира за математику. Бар тога да ме ослободи! Има баш математички мозак, рођен је за то, али неће да учи! Неће и неће! И шта ја ту могу него да седнем с њим и да радим док не почне глава да ми пулсира. А знаш како брзо капира? Само кад хоће и кад се сконцентрише. Кажем му јуче, ’Како те није срамота, види колики си, као од брега одваљен, а ја седим са тобом као да си други основне!’. Мислиш да га је било срамота?! Боже сачувај!

– Ма, каква срамота?? А знаш шта још? Сви родитељи раде са децом, па им то дође као нормално. Јуче сам контролисала Еленин телефон, докуцавала се са другарицом из разреда, као ’Шта радиш?’, ова каже ’Учим са татом физику’, Елена каже, ја ћу сад са мамом техничко, и то им је све као у реду. Ја бих у земљу пропала да сам икад радила са родитељима, па још то да кажем друштву?! Па, спрдали би се са мном док су живи!

– Исто!

– А знаш шта ме највише брине? Елена као да нема интересовања ни за шта. Не знам уопште шта да радим с њом. Мислим, може она све, и ако се потруди добије пет, али не видим да је било шта вуче. За сваки предмет чека мене, не видим да у било чему оно баш ужива!

– Шта мислиш, да моји не чекају мене?! Па, да их не потерам не би узели књигу у шаке у животу! Ја им сваког дана као песмицу изрецитујем – ја сам своју школу одавно завршила, мени ово не треба, сутра мене нема и шта ће бити са вама, цела тирада, и џабе, жено, џабе!

– Свуда исто! Ух, хоће ли ови скоро, сад си ме подсетила, нисам пипнула историју, а данас пита!

– Па, знаш како, мораш мало и на срећу да идеш! Можда не прозове баш њу, а ако прозове и да јој кеца, па Боже мој, поправићеш!

– Знам, али знаш и сама колико је тешко са јединице доћи до петице. Можда ћу да је извучем из школе данас, видећу… Чекај, изгледа да ови завршавају… Можда нас прозову сад…

– Дај Боже! Слушај, скратићемо максимално, не треба да нам чита решење, немамо питања, да стигнем да довршим анализу лика Вронског.

– Важи! Ух, Боже ме прости, баш ми није требала ова оставина сад пред тромесечје!

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама