„Знаш ли када мало дете престаје да буде мало дете?”

Доктор Перо Солар је добар човек. Перо Солар је мој друг. Мудар је. Има своје пацијенте који га обожавају, а представљао је нашу земљу на неколико семинара у свету. Пише и књиге и волим да га слушам. Обојица смо уствари велика деца па смо знали понекад и да се споречкамо и да не причамо. Додуше, највише два дана. Трећи проговоримо. Шетамо тако, поред Београдске Арене и он одједном каже:
– Знаш ли када мало дете престаје да буде мало дете?
– Када?
– Када заобиђе барицу. – мудро каже.
– Какву барицу? – питам.
– Обичну барицу на путу. Видиш, свако мало дете воли да шљапне по барици и да викне „Опаааа“! Барице привлаче малу децу, вуку их себи неким својим необјашњивим магнетом. Е видиш, оног тренутка када дете стане испред барице, заобиђе је и настави даље, то је први знак да престаје да буде дете и да постаје човек.
То ми је испричао пре две године, али сам се тога, гледајући једно дете на Калемегдану, сетио пре десетак дана. Корачамо Пeтар, дама у коју је он заљубљен и ја, према калемегданској тераси. Испред нас се појавила барица. Одједном сам пожелео, док је он заљубљено гледао у њу, да скочим својим ногицама број четрдесет седам у барицу и то сам и урадио. И још сам викнуо „Опаааа!“ И још сам их нехотице, испрскао обоје.
– Видиш, – рекао је мој друг дами, док јој је брисао мантил марамицом – има тешко објашњивих случајева у медицини. Да ли знаш који је први знак да човек престаје да буде човек и постаје магарац?
Не говоримо већ једанаести дан.