У Занимљивој граматици Милана Шипке стоји једно заиста занимљиво објашњење и одговор на питање – како гласи множина речи петак.
ПАЦИ, ПЕЦИ, ПУЦИ
Знате ли шта су то ПАЦИ, ПЕЦИ, ПУЦИ? или, рецимо: КУЦИ, ПРУЦИ, ТЕЦИ, ЦВЕЦИ, ТЕЦИ, ЛУЦИ, ЋУЦИ…?
Ако знамо шта је то ПАТАК, ПЕТАК, ПУТАК, КУТАК, ПРУТАК, ЦВЕТАК, ТЕТАК, ЛУТАК И ЋУТАК, онда морамо знати и шта су ПАЦИ, ПЕЦИ, ПУЦИ, КУЦИ, ПРУЦИ, ЦВЕЦИ, ТЕЦИ, ЛУЦИ, ЋУЦИ. То су, једноставно, те исте речи, само – У МНОЖИНИ.
Ако се питате где је нестало Т, ево одговора:
Исти или слични сугласници не трпе се ни онда кад се један од њих крије у суседном гласу. Намирише он њега и ту, па онда бежи главом без обзира. Ето, рецимо, у облицима задаци, подаци, преци и сл. нема сугласника Т и Д, који се иначе налазе у једнини тих речи (задатак, податак, предак). А зашто? Зато што Ц има у себи и Т; сложено је (или, боље рећи, сливено) од Т и С. А Т, па и Д, кад се нађу испред истога или сличнога Т, макар био скривен и у гласу Ц, беже од њега као ђаво од крста. Шта ћете, сличан се сличноме (понекад) не радује!