Ако је дете већ размажено, а родитељ попустљив, тада родитељ мора прво да промени своју унутрашњу логику која је његова „слаба тачка“ због које попушта детету. Уколико то не уради, савети не помажу, јер их неће применити доследно.
Када беба има неку незадовољену потребу, она се осећа непријатно и плаче. Плач је сигнал који позива родитеља да задовољи потребу. Зато сва мала деца доживљавају родитеље, првенствено мајке, као особе које када је деци непријатно, учине нешто да им буде пријатно. Ја сам моје жеље. Међутим, у другој години живота, дете поред потреба има и жеље. Разлика између потреба и жеља је огромна: ако потреба није задовољена дуго времена, угрожено је преживљавање, а ако није задовољена жеља, само је непријатно. Међутим, дете не зна за ову разлику.Додатни проблем је што дете не разликује себе од својих жеља. Када родитељ одбије дететову жељу, дете то разуме као да је родитељ одбацио њега. А када имате две или три године, најважнија ствар на свету је да вас мама воли. Зато сва деца, када им се постави граница – када родитељ одбије да им испуни неку жељу – реагују као да је наступила катастрофа. Зато родитељ мора детету, поред тога што му одбија жеље, и да јасно показује љубав, тако да дете има доживљај да је прихваћено и вољено.
„Разлика између потреба и жеља је огромна: ако потреба није задовољена дуго времена, угрожено је преживљавање, а ако није задовољена жеља, само је непријатно.“
Сукоб биолошког и друштвеног
Задатак родитеља је да припреми дете за самостални живот у људском друштву. Да би постигао тај циљ, родитељ мора да детету „поставља границе“. То значи да одбија да испуни неке дететове жеље и да детету не дозвољава нека понашања. Родитељ то мора да ради како би дете социјализовао, припремио га за живот у друштву. А то подразумева конфликт: сукоб дететових жеља и воље родитеља. У основи, то је сукоб биолошког и друштвеног. У овом сукобу родитељ мора да покаже да је јачи, тако да дете мора да се подреди и да прихвати да је одрасли тај који поставља правила и који више зна о опасностима овог света.
„Због бројних позитивних последица, веома значајан тренутак у развоју детета је када оно схвати да конфликт и љубав иду заједно.“
У прво време ће се дете осећати одбаченим, јер ће веровати да је неиспуњавање његових жеља негација љубави, а касније ће схватити да му родитељ не испуњава жеље баш зато што га воли. Због бројних позитивних последица, веома значајан тренутак у развоју детета је када оно схвати да конфликт и љубав иду заједно. А до тога ће најлакше доћи ако му родитељи јасно показују љубав са једне стране, а са друге га дисциплинују и постављају му јасне границе.
Први маневри
Док се то не деси, дете које се осећа одбаченим ће се борити против родитељске воље. Пркос или инат се појављује већ у његовој другој години, а ако ни то не успе, дететово главно оружје у конфликтима са родитељем је емоционално изнуђивање. Манипулација је свесни маневар, када неко има скривени циљ, а емоционално изнуђивање је покушај изазивања одређених емоција код друге особе како бисмо је додатно мотивисали да уради оно што не жели да уради. Типична осећања која додатно мотивишу жртву емоционалног изнуђивања су кривица, дужност, страх, сажаљење и слично. А већ мало дете од две године може схватити која осећања му се „исплате“ у породици, јер доприносе томе да родитељ попусти и да дететове жеље на крају буду остварене.
„Пркос или инат се појављује већ у другој години, а ако ни то не успе, дететово главно оружје у конфликтима са родитељем је емоционално изнуђивање.“
Види колико сам тужан
На пример, ако дете показује да је веома тужно и снажно плаче, оно родитељу показује колико је несрећно када му родитељ не испуњава жељу. Порука је: „Види колико сам тужан, како можеш да ме гледаш овако несрећног ако ме волиш?“ На тај начин код родитеља покушава да произведе осећања сажаљења и кривице. Ако родитељ заиста осети та осећања и попусти детету, оно ће научити да сваки следећи пут мора тако да поступи како би на крају добило оно што жели. Овако може настати образац који ће дете и родитељ понављати током детињства, али који ће остати на дететовом репертоару и када порасте. На исти начин може покушати да изнуди испуњење важне жеље од свог емотивног партнера или од свог детета.
„Ако родитељ заиста осети та осећања и попусти детету, оно ће научити да сваки следећи пут мора тако да поступи како би на крају добило оно што жели.“
Такође, дете у конфликту може емоционално изнуђивати тако што ће „одбацити“ родитеља. Његова порука је: „Ако ти не волиш мене, не волим ни ја тебе“. Како се многи савремени родитељи плаше да ће дете престати да их воли, када то виде, они попуштају и удовољавају детету.
Ако не може милом…
Ако емоционално изнуђивање не да резултате, дете може постати физички насилно. Мала деца могу то показати тако што ће да шутну, угризу или огребу мајку која одбија да им испуни жељу.
„Савремени модели васпитања који родитељима не дозвољавају строгост и кажњавање, доприносе томе да је све већи број родитеља немоћан.“
Зато је најбоље деци поставити границе на време, а право време је већ средином друге године. Ако то родитељ пропусти да уради, обично ће попуштати све до адолесценције када ће проблем бити већи. Савремени модели васпитања који родитељима не дозвољавају строгост и кажњавање, доприносе томе да је све већи број родитеља немоћан, а да је синдром размаженог детета све присутнији и све већи проблем.
Ојачајте слабе тачке
Размажени тинејџер ће сву своју интелигенцију и своје закључке дугогодишњег психолошког проучавања властитих родитеља применити када буде желео да оствари неку од важних жеља. Постоји неколико типичних екстремних претњи које упућује родитељима, шта ће се десити ако му не испуне жељу: да ће се убити, да ће отићи од куће, да ће почети да се продаје дрогу, да ће се проституисати, да ће отићи да живи код другог родитеља, уколико су разведени.
„Родитељима предлажемо да при првом покушају манипулације, односно емоционалног изнуђивања, то конфронтирају и јасно кажу шта ће учинити у том случају.“
У свим овим ситуацијама, родитељ је у унутрашњем конфликту између краткорочних и дугорочних последица. Ако попусти детету, он је краткорочно решио ситуацију, али је дугорочно поставио образац понашања према ком ће дете у свакој следећој ситуацији применити исти маневар. И зато родитељима предлажемо да при првом покушају манипулације, односно емоционалног изнуђивања, то конфронтирају и јасно кажу шта ће учинити у том случају.
Ако је дете већ размажено, а родитељ попустљив, тада родитељ мора прво да промени своју унутрашњу логику која је његова „слаба тачка“ због које попушта детету. Уколико то не уради, савети не помажу, јер их неће применити доследно. Зато је у случају размажених тинејџера који стварају проблеме најбоље да родитељ поразговара са неким стручњаком за васпитање деце.
Пише: Др Зоран Миливојевић
Извор: detinjarije.com