Ако вас дете не поштује, размислите о следећем…

децембар 04 11:29 2017

Услед брзог темпа живота и борбе за егзистенцију многи родитељи немају довољно времена да се посвете деци. Сви понекад имамо лош дан. Један дан није проблем, али ако смо свих седам дана у недељи уморни, исцрпљени и не налазимо времена за разговор са дететом онда заиста имамо проблем. Чини ми се да никад није било више обавеза и никад мање уживања са децом. Све то се негативно одражава на квалитет комуникације са децом. Ево како то изгледа у пракси:

Мама и петогодишњи син ручају у ресторану. Дете свe време прича. Што би рекли „уста не затвара”. Мама гледа у свој тањир и једе, уморна је и изгледа да јој није до приче, али дете наставља свој монолог. Након петнестак минута мама га прекида: „Е, ‘ајдe олади мало, мајке ти“. Кад је дете порасло мама му је држала лекцију о лепом понашању, а оно јој је одговорило: „Дај кево олади мало“. Мама се изненадила, није била ни свесна да је дете то управо од ње чуло.

 

Мама и четворогодишња Маша доручкују. Девојчица коментарише: „То је џем од шљива, тетка има онај од кајсије, а онај од кромпира не волим“. На то ће мама: „Ма не постоји џем од кромпира, ‘ајде једи и ћути“. Мама је могла на пример да пита: „Да ли си ти пробала џем од кромпира? Када је то било?“ Могла је да се потруди да настави дијалог са ћерком, да сазна како она размишља, шта се мота по њеној главици, да се кроз причу зближи са ћерком… Ситнице чине детињство. Треба уживати у зајеничким оброцима и причама.То се учи док су мали. Али, изгледа да је Машина мама имала тежак дан и да није била расположена. Данас Маша има дванаест година, а њеној мами је криво што је тако заворена и што јој одговара са „да”, „не” и „можда“. Покушава да се зближи са Машом, али јој не полази за руком.

Син предшколац се хвали тати: „Данас сам једини тачно урадио задатак у радном листу. Добио сам печат“. Тата гледа ТБ и одговара: „Браво сине, браво“. Дете наставља причу: „Знаш шта је рекла васпитачица…“ Тата се приближи телевизору и каже: „Пссст… ћути да чујем резултат“. Касније када је син напунио девет година тата му се обрати: „Чујем да је данас на тренингу избила туча“, а син игра игрицу, гледа у мобилни и каже: „Аха“. Тата жели да разговара: „Па шта се десило“, а син незаинтересован за разговор узвикне: „То поен за мене!!“

Под стресом смо, журимо негде или смо једноставно уморни па често кажемо детету нешто због чега се после кајемо или му уопште не посветимо пажњу. Понекад нисмо ни свесни своје реакције и њеног негативног утицаја на дете. Када разговарамо са пријатељима, колегама, познаницима трудимо се да контролишемо своје понашање, бирамо речи, кад погрешимо кажемо „извини”. Стало нам је до тога шта ће мислити о нама, али када нам се обрати дете, онда не размишљамо много какав утисак остављамо. Не сетимо се да кажемо: „А, да поразговарамо о томе кад стигнмо кући? Тренутно сам уморна да бих те слушала пажљиво…“ или „Извини, није требало да вичем на тебе, ниси ти крива што сам имала тежак дан“. Лакше нам је да се истресамо на дете него да бирамо речи и контролишемо поступке. А, баш пред децом је важно да пазимо шта говоримо и како се понашамо. То је, наравно, лакше рећи него урадити.

Ако верујемо да се труд и упорност исплате, онда нам неће бити тешко да уложимо напор када разговарамо са дететом, да га гледамо у очи и пажљиво слушамо као што би слушали правника који нам објашњава неки важан пропис, да се опходимо према њему као што би се опходили према неком уваженом колеги, јер то што је дете и што је мало не значи да заслужује мање поштовања. Ако желимо да дете са нама разговара заинтересовано и са поштовањем, онда и ми треба тако да се опходимо према њему. Треба избегавати коментаре као што су: „Шта ти знаш о томе, мали си ти још. Ма откуд ти то, то су глупости!“. Не одмахивати незаинтересовано главом: „Ви и ваша дечја посла, немој да ме гњавиш с тим“, не исмевати и не потцењивати његов начин размишљања или чињеницу да нешто не зна или не разуме: „Хаха, ти си стварно мислио да то тако ради… Шта се ти мешаш кад не разумеш…“ Сигурно не би волели да сутра чујете: „Дај кево олади мало… немој да смараш… хаха… немаш појма, па то је игрица, како ниси знала…“.

Знам, неки ће рећи како ће дете све то да чује и покупи од другара, како је велики утицај медија, вршњака… Слажем се да ће свашта да чује од вршњака, али не мора и од нас. Ми деци нисмо вршњаци већ родитељи и не морају то од нас да науче. Од нас и примера који дајемо детету у великој мери зависи како ће оно да се опходи према нама. И то учи док је још мало. Много приче као и лекције о лепом понашању ту не помажу много. Највећи утицај на дете родитељ оставља својим личним примером.

Посвећеност деци није губљење времена већ улагање у будућност.

Ауторка текста је психолошкиња Бранка Василев

Извор: mojpsiholog.weebly.com

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.