Одмах морам да кажем – не волим ту чувену реченицу. Ма, не подносим је. Не разумем је и никада је нећу разумети. А опет, из неког разлога, сви добронамерни пролазници и познаници имају потребу да новопеченој мајци уделе баш овај “магични” савет. Бум! Не навикавај га на руке и све ће бити супер! Као да су руке узрок свих проблема! Е па не слажем се и готово!
Прво сам појам “размажена беба” мени пара уши. Како то беба може бити размажена и како се то беба васпитава, о томе ћемо другом приликом. Хајде сада да се мало замислимо над тим озлоглашеним навикавањем на руке.
У почетку, беба плаче када јој нешто треба. Бебине потребе се своде на следеће: гладна је или жедна, мокра јој је пелена, спава јој се, нешто је боли, или јој треба нежности. Из неког разлога, старији облик неговања деце у ваљане разлоге сврставао је само прва четири. Ако би беба била сита, сува, мирна на осталим пољима, њен плач би се тумачио као знак размажености или чак безобразлука (чула сам својим ушима). Та иста беба је девет месеци била константно уз своју маму – осећала њен мирис, слушала откуцаје њеног срца и уживала у топлини маминог тела. Сада, одједном отргнута од ње, има потребу за мајчином близином. И често је тражи. Плачем – јер другачије не зна. Оно што мајкама природно долази је да на плач бебе реагују, да је загрле и умире. Из неког разлога се саветују да то не треба радити.
Шта се догађа у бебиној главици ако је пуштате да плаче? Прво што се сигурно не догађа је да јој “расту плућа”, “јачају гласне жице”, “расте срце”, и слично. Она у тренуцима када плаче, а мама не реагује, схвата да на маму не може да се ослони. Да њен плач не добија никакву реакцију. Да маме нема када јој је потребна. И да, после неког времена ће престати да плаче, али не зато што је “научила” или се “васпитала”, већ зато што је схватила да нема коме да се обрати за близину и нежност.
Какве последице то може да остави на бебу? Не знам. Не сматрам да ће беба која је остављана да плаче имати неке страшне трауме, или поремећаје због тога што је нису довољно нунали. Али је сигурно да као мајка желим да градим однос присности, нежности и љубави са својим дететом. Увек се говори о васпитању о првог дана. А да ли се довољно говори о поверењу од првог дана? Желим да моје дете зна да ћу увек када сам му потребна да се створим поред њега и да му помогнем. И сад и заувек. И желим да му ту поруку усадим у малену главицу од првог дана.
Основна улога мозга је преживљавање. Мозак постоји и учи да бисмо живели (а не обрнуто) и ми све што учимо – учимо с тим циљем. Од првог дана. Због тога је осећај сигурности најважнија ствар коју можете пружити својој беби. Дете које се не осећа сигурно је под стресом и све своје активности усмерава ка извору своје нелагоде. Дете које је сигурно, ушушкано и зна да ће на његове потребе одмах бити одговорено – опуштено је, срећно, и спремно да истражује свет и развија своју интелигенцију. Загрљај и узимање детета у наручје онда када оно то жели, нарочито у првим данима, најбоља је ствар коју можете учинити за правилан развој своје бебе.
Шта даље, кад беба мало порасте, па постане свесна своје околине, наших реакција на њен плач? Родитељи и беба већ после неколико месеци почињу добро да се упознају. Често маме кажу да тачно науче шта који плач означава – постоји посебан за глад, за пуну пелену, за нервозу јер му се спава… И постоји плач који просто каже – носи ме! Д сада има ту фазу. Да ли је потребно да напомињем да сам га на сваки наговештај плача узимала у руке? Вероватно није, али ћу уз то додати да он због тога уопште није имао “навику” да се носа до бесвести, чега се многи родитељи плаше. Напротив, био је сигуран у себе и у моју близину, па би дуго знао сам да лежи у кревецу након буђења и посматра околину. Знао је да не мора да се дерња да би мама дошла, довољно је било да се огласи, да ме “позове”.
Сада је у фази када жели да га носим и то од мене тражи. Али не жели он да се носи да би мене мучио, већ због тога што открива колико је леп овај свет и жели да га што више упозна. Колико је само срећан када га носим по стану и причам му о свему што може да види, што му ухвати поглед! Ја сам му мама, моја улога је да му представим овај свет најбоље што могу. И носаћу га до бесвести, јер свако то ношење њему представља прозор у сазнања који га одушевљава. А и мене с њим, јер тада ствари видим његовим очима.
И још једно морам приметити. Када кажу да ће се беба навићи на руке, некако сви то представљају као катастрофу. Када слушате те савете, звучи као да ћу га у најмању руку носити у наручју до поласка на факултет. А истина је, сви знамо, много другачија. Носићу га само док не пропузи и не буде у стању сам да истражи оно што га занима. А то време се мери месецима. То драгоцено време се мери само месецима. И након тога више никад нећу моћи да га узмем у наручје овако као сад, да будем његов прозор у свет и загрљај који отклања све бриге. Зато ме извините, одох да изгрлим и износим поштено своју бебу!
Извор: carapice