Како спречити вршњачко насиље?

новембар 17 21:48 2016

Само у последња три месеца готово половина ученика у Србији је више пута доживела неки облик вршњачког насиља

 

nasilje-u-skoli

Јавља се у све млађем узрасту, каракеришу га туче, вређања, вербална и психичка малтретирања, понижења на друштвеним мрежама. Дешава се у школама и може трајно да оштети или уништи нечији живот. То су одлике вршњачког насиља. Сви смо свесни да оно постоји и да поприма све бруталније размере, али како га предупредити, како се борити са њим?

Подаци Групе за заштиту од насиља и дискриминације при Министарству просвете, науке и технолошког развоја показују да је најзаступљеније вербално насиље – вређање, сплеткарење, давање погрдних имена, исмевање, оговарање, ширење лажи, али је присутно и ударање, отимање, сексуално узнемиравање, снимање без нечијег пристанка и слање узнемирујућих SMS порука.

Резулати истраживања, које је спровела ова група показали су да је 44,2 одсто ученика само током последња три месеца доживело неки облик насиља  (47,2  одсто млађих и 42,7 одсто старијих).

„У превенцији насиља најбоље резултате показују ‘целошколски’ програми. То су програми који обухватају и укључују све запослене, ученике и родитеље. Један од њих је програм ‘Школа без насиља’, којим су обухваћене 274 школе“, казала је Биљана Лајовић из Групе за заштиту од насиља и дискриминације. Резултат овог програма је да се током његовог спровођења више од половине деце изјаснило како се осећају безбедније у школама, као и да се смањи проценат самог насиља.

КОМЕ СЕ ОБРАТИТИ?

Јасна порука надлежних је да уколико трпе насиље, ученици увек треба да се обрате ономе у кога имају поверења. То може да буде било ко из шире и уже породице; то могу да буду и запослени у школи: наставници, одељенски старешина, психолог, педагог. Млади се најчешче обраћају својим пријатељима вршњацима, али, на жалост, они не знају како да им помогну па  је важно да се обрате некоме ко зна како може да им помогне и заштити их.

Због тога је, поручује Биљана Лајовић, изузетно битно да запослени знају шта и како треба да раде, које процедуре да примене, које кораке да начине. Министарство, односно Група за заштиту од насиља и дискриминације, ораганизује и разноврсне обуке  и стручне скупове за запослене у образовном систему.

Образовни систем и породица две су најбитније карике, које морају заједно да раде како би приметиле и сузбиле ове појаве, слажу се стручњаци. Највећи терет је на њима, али родитељи и наставници ипак нису свемогући. Они су део и одраз ширег друштвеног контекста. Док друштво подржава насиље, насиље ће бујати. Важну улогу играју и медији, кроз поруке и вредности које промовишу, указали су експерти.

АЛЕКСИН ЗАКОН

Можда је најфаталнији пример и епилог вршњчког насиља у Србији случај четрнаестогодишњег дечака из Ниша, Алексе Јанковића, који је 2011. године себи одузео живот након осам месеци малтретирања које је трпео у школи. Родитељи тврде да су школу обавестили о томе и тражили решење, али да није било разумевања и праве реакције.

Медијска пажња посвећена овом случају подстакла је и иницијативу о доношењу Алексиног закона, који би требало да ефикасније регулише рад стручних служби у школама, дефинише строже казне за несавесно поступање образовног особља, психолога, педагога  и директора школа, као и родитеља деце која врше насиље. Ипак, да ли је један закон довољан да сузбије ову појаву и реши проблем?

Психолози, педагози, они који се баве проучавањем људског понашања, карактера, васпитавањем и учењем сматрају да се против вршњачког насиља најбоље бори непрестаном причом о њему, указивањем и освешћењем овог проблема. Битно је на време уочити проблеме, едуковати родитеље, као и кадар који дирекно ради са насилницима и жртвама насиља. Важно је и санкционисање насиља, како не би испало да је оно допуштено или чак пожељно.

 

УЛОГА ПОРОДИЦЕ

Различити су начини на који се насиље спроводи, може бити индивидуално „један на један“, а неретко је и да се цела група окрене против једног. Стручњаци сматрају да су поводи углавном „глупи“ –  ко има боље патике или телефон. Разлог је, у суштини, увек исти – демонстрација моћи и силе над неким ко је слабији, доказивање и потврда у друшву.

„Све потиче из породице, она је кључ. Насилници чешће долазе из дисфункционалних породица. Нема везе да ли су родитељи доктори или професори, није пресудан ни материјални статус. Бино је колико су пажње посветили свом детету и колико га познају“, тврди специјални педагог Данијела Савићевић, стручњак за превенцију и третман поремећаја понашања.

Ипак, у пубертету важност статуса и припадност некој групи могу да утичу и буду гласнији од порука које стижу из породице. „Задатак родитеља је да примети такве ствари и да реагује“, казала је Савићевић, која иначе ради у Заводу за васпитање деце и омладине.

РАЗГОВОР

Школе све више постају образовне, а све мање васпитне установе, ипак, стручно особље у њима треба да реагује. Кроз разна тестирања могуће је увидети назнаке потенцијалних особина и проблеме у понашању. Такве тестове, превентивно, треба радити са свом децом, без обзира на то да ли она показују неке проблеметичне облике понашања.

Било какви да су резултати психолошких тестирања, они не смеју да буду разлог да неко дете буде „обележено“ или дискриминисано. Пресудно је посматрање понашања. У ситуацијама када најмање очекују да их неко посматра најчешће се испоље спонтани облици понашања, који су и највернији показатељи.

Савићевићева сматра да децу која се насилно понашају не треба измештати из њиховог окружења, како би се на тај начин привидно решио проблем. „Са њима треба радити, указивати им на последице њиховог понашања“, поручила је Савићевић. Са друге стране, деци која су жртве насиља потребна је подршка у оснаживању.

Порука родитељима и деци која су жртве насилника је да тога не треба да их буде срамота, то не сме да буде табу тема и на време треба потражити помоћ. Исто важи и за родитеље насилника – они би то требало да прихвате, а не да то поричу уз реченицу „то се не дешава у мојој кући“. Експерт у области права детета и некадашња заменица омбудсмана Тамара Лукшић Орландић сматра да је најгоре када се о насиљу ћути, када се игнорише или минимизира његова појава.

СТАТИСТИКА НАСИЉА

Како би се стекао потпуни увид у стање свари у школама, служба заштитника грађана спровела је и анкету међу ђацима у Србији. Укупно 88 одсто анкетираних основаца изјавило је да је имало непосредно или посредно искуство са вршњачким насиљем, а исто је изјавило 60 одсто средњошколаца. Није пријатно ни сазнање да је сваки четврти средњошколац (26 одсто), а сваки пети основац (20 одсто) био сведок неког облика насиља наставника над ученицима.

„Да би резултати били пожељни, потребно је да сви делови система буду одговорни за обављање својих улога. Такође и породица треба са своје стране да доприноси развоју самосталности и самопоштовања детета. Повезаност система нужан је предуслов успешности елиминисања насиља, јер се насиље прелива из породице у школу, из школе на улице, стадионе, мада су путање кретања насиља најчешће испреплетане, а не једнозначне“, поручила је Лукшић Орландић.

Насиље у једној сфери отежава одупирање насиљу у другој сфери. Није наодмет подсетити на и даље висок степен употребе психичког и физичког кажњавања у васпитању деце у Србији. Истраживање Уницефа у Србији указало је на то да 67 одсто деце трпи неки облик насилног дисциплиновања. Иако само 7,2 одсто родитеља изричито сматра да је физичко кажњавање неопходно у васпитавању деце, више од једне трећине родитеља га упражњава.

 

КАЗНЕ

Неки заговорници опстанка дисциплиновања физичким казнама то виде као начин васпитања и потребу демонстрације моћи родитеља над децом. Oни тврде да то уопште нужно не доводи до насиља у школи, и да злостављана деца нису по дефиницији она која „деле правду“ у школском дворишту.

„Док се то научно не докаже и илуструје бројкама, вероваћу својим очима и сазнањима о бројним случајевима где бахати, ауторитарни родитељ, силеџија, развија исте пориве у свом детету, а брижни родитељ који има разумевања за дете и његове развојне фазе, подстиче исто такво понашање код свог детета према окружењу“, казала је Лукшић Орландић.

Њена порука је да „модерно друштво, па и оно са ратничком традицијом, какво је наше, треба да протера телесно кажњавање деце у сврху васпитања и да Законом дефинише позитивно родитељство“. Она сматра да би то било и од помоћи школи као институцији која је овај облик кажњавања одавно законом забранила, али, нажалост, не успева увек успешно да га спречи у својим учионицама, а нарочито у ходницима и двориштима.

ПОГОДНО МЕСТО ЗА НАСИЉЕ

Школа је погодно место за насиље због мноштва интеракција, притисака, такмичења, стреса, а онда и одсуства воље, мотивације и линије мањег отпора на страни одговорних у школи, сматра Лукшић Орландић. Она је указала да школа треба да подржава, а не да кажњава. Треба да укључује, а не да искључује, а томе се, како закључује, најчешће прибегава када се појави проблем.

„Магична реч је ’исписати’ из школе дете које има неки проблем, а који се манифестује повећаном агресивношћу, ремећењем дисциплине, изазивањем вршњачких сукоба“, казала је Лукшић Орландић. Она указује на то да је посебно потребна подршка наставника, одељења, вршњака и вршњачког тима, велико поверење и стрпљење, али и веће учешће деце са ризичним понашањем у школским и ваншколским активностима.

Тада се као неопходна намеће сарадња образовног система са другим системима, социјалном заштитом и здравством. Резултат такве сарадње требало би да буде план помоћи и стручног рада са сваким конкретним дететом – како оним које је жртва насиља, тако и дететом које то насиље чини.

Текст: Бојана Миловановић

 

Извор.elementarium.cpn.rs

  1. новембар 24, 15:22 #1 Gricko

    “Diše” škola su najbolje!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.