Ма нека је он мени фин читаве године, а тај један дан ћу преживети

март 08 20:35 2017

Прође и тај 8. март. Како дош’о, тако прош’о.

Хоћете искрено? Моје мишљење? Не бих вам препоручила, ал’ ако инсистирате… Немојте после да буде да вас нисам упозорила.

Ако ћемо да причамо о историји и о значају саме идеје прославе овог Дана жена и женских права, слажем се да су идеје биле праве и вредне борбе: за економску, социјалну и политичку равноправност жена са мушкарцима, право на рад, образовање, право гласа… Жене су се некада давно побуниле против готово ропског положаја у породици и друштву. Бориле су се и избориле, за себе и за нас. Кажу за равноправност.

Е сад ја вас питам, ко је ту равноправан и са ким? Мислим да мушкарци нису и никада неће бити равноправни са нама. Добиле смо равноправан статус и мало преко тога. Радимо све што раде они, али и више од тога.

Мушкарац, као „глава породице“, иде на посао, зарађује „хлеб наш насушни“, а кад стигне кући, очекује топао ручак, опран и опеглан веш, дечицу чисту и ситу и мир и тишину кад он легне да одмори од издржавања породице.

Жена, као „врат породице“, такође иде на посао, зарађује „хлеб наш насушни“, а кад стигне кући, мора да припреми мужу топао ручак, опере и опегла веш, дечицу намири и побрине се да не лупају и не вриште док отац фамилије одмара од издржавања породице.

Када ће мушкарци бити равноправни са женама, па поделити кућне послове са нама. Заправо, подела послова на мушке и женске још увек постоји само у кући. За равноправност на пословима ван куће смо се давно избориле. Све што може мушкарац, може и жена… Ал’ све што у кући може жена, то мушкарац не може, нити мора. Све су то женски послови.

Ако се и нађе по неки, изрод или изузетак, зависи из ког угла гледате, такав углавном, ни под претњом вечним мукама, неће признати да у кући ради све оно што ради. Па није ваљда папучић?

Некад се говорило „Ко о чему, мушкарци о војсци, жене о порођају…“ И ту смо их прешишале. Жене ће и у војску, ал’ мушкарац на порођај никад. Самим тим, како родиле, тако и одгајају. Отац је ту да се дичи потомцима, а мајка да им пере укакану гузу и дежура ноћима када имају температуру.

Мушкарци имају право слободног кретања, дружења с пријатељима, по кафанама, спортско-рекреативним центрима, кладионицама… Неке жене годинама не изађу из куће, осим на посао, док им деца не одрасту, или вечито водају децу са собом.

Ма шта нам фали… Ми смо јаке и издржљиве. И болесне идемо на посао, испраћамо и дочекујемо децу, кућу држимо на својим плећима. А они? С првом кијавицом легну у кревет и „умиру“. Дође ти да почнеш да „спремаш шта немаш“.

Хтеле смо равноправност, еманципацију, феминизам? Добиле смо… Право да саме плаћамо своје рачуне, отварамо и затварамо врата, примичемо столицу, навлачимо капут… Ако ме разумете. И онда се запитате како се десило да џентлмени изумру, мистерија равна нестанку диносауруса. А одговор је врло једноставан – ми смо их уништиле, доказујући им да су непотребни, као слепо црево.

И онда дође тај фамозни 8. март. Мислим на онај један од два-три дана у години (други вам је рођендан, а трећи би могла бити годишњица) када мужеви покушавају да смисле како да се оперу за све оно некоректно понашање током читаве године, па често смисле и купе управо оно што вам не треба. А ви не желећи да их разочарате (важна је намера и пажња и љубав), правите се да вам је управо то у животу недостајало. (Страшно ме нервира што се и овај празник, попут многих других у овом потрошачком друштву, претворио у трку за обртање великих количина новца.)

Код неких на 8. март падне и по неки букет цвећа. То би било сасвим у реду, да 9. не падне и по неки шамар. О таквима нећу ни да трошим речи…

Углавном, драге моје, ако пажње нема 364 дана, ни тај један неће пуно поправити.

Хајде да се боримо да опет будемо слабе и немоћне, да тражимо помоћ од мушкараца, када нам је потребна, да их научимо да без њих ништа радити не можемо, да морају увек да нам се нађу при руци. Можда успемо да им избијемо из главе то да смо јаке и способне за све. Можда се опет осете потребнима, јер… ми смо њих начиниле таквима какви су.

ПС. Јасно је да мало карикирам, али има истине у овим женским причама…

ППС. Оставила сам јуче ујутру мужу поруку на столу: „Немој нам ништа куповати. Ћере и ја смо се договориле шта да купимо себи.“ Како зашто? Па и ја зарађујем у овој кући, не желим да се новац улудо баца, на којекакве „пригодне“ поклоне или саксије цвећа, које ће увенуту док кажеш „прош’о осми март“.

ППС: Ма нека је он мени фин читаве године, а тај један дан ћу преживети

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.