Најгласнија тишина коју сам икад чуо (за родитеље који пуштају бебе да плачу)

фебруар 24 15:25 2016

Звук бебиног плача је један од најнепријатнијих звукова за људски мозак.

Војска је често користила управо плач беба као меру тортуре људи. Тај звук позива најниже делове мозга и говори да је нешто лоше. Када људи чују бебин плач, њихов први одговор је покушај да га заустве. Флашице. Варалице, Љуљање. Све оно што повећава овај звук изгледа као бушење рупе у нашој глави. Бебин плач је одиста непријатан звук.

И ја сам некад мислио тако.

beba

Пре десет година моја жена и ја посетили смо Алматy (Казахстан), како бисмо усвојили нашег сина (наше 4. дете). У Казахстану постоје традиционална сиротишта. Замислите све оне слике из филмова о сиротиштима, али још јадније. Ово сиротиште које смо посетили је старо Совјетско једињење, окружено распаднутим каменим зидовима.

Пар недеља пре самог усвајања, посећивали смо нашег будућег шеснаестомесечног сина свакодневно на сат и по времена. Углавном су нам га доносили. Сваки пут је био у неким другим пеленама које су могли да нађу. Пуно пута су ту биле и розе хулахопке са цветићима.

Запослени у сиротишту искрено су се бринули о њима. Међутим, на 30 малишана долазио је само један запослени, а некад је тај однос био и лошији и били су једноставно преплављени. Једног дана, ниједан радник није био доступан. Како бисмо вратили нашег будућег сина, одлучили смо сами да одемо до места где он проводи највећи део дана.

Пажљиво смо ушли у просторију пуну креветаца. Било је око 20 креветаца и у сваком је било дете узраста од неколико месеци до годину, две дана.

Обоје смо стајали и посматрали. Уочили смо да ту нешто није у реду. Просторија је била невероватно мирна и тиха.

Тишина.

Проверили смо да ли сва деца спавају. Само њих неколико. Неки су устали, мада већина их је лежала на леђима. Из претходних посета знали смо да је наша беба увек гладна. Нису имали довољно за све. Наш син од 16 месеци тежио је само око 7 кг.

Просторија са двадесеторо, мале, гладне дечице требалo би да буде какофонична од плача. Чак и да нису гладни, плакали би због тога што им треба промена пеленица или пажња. Неки би можда хтели да се носе.

Ова дечица су некад плакала. Инстинктивно. Деца плачу како би „рекли” одраслима да имају неку потребу.

Међутим, ако дете плаче и плаче изнова и његове потребе нису задовољене, ако нико не долази, оно убрзо схвата да је плач бесмислен. Дакле, то је била просторија са 20 малишана који су били тотално угашени. У том моменту да ме је неко питао све би усвојио.

Плач је звук живота. Дете каже: „Ја верујем да ће неко моје потребе задовољити/намирити. Неко ме воли. Неко ће доћи.”

То је диван звук.

Први пут када је наш син плакао знали смо да се нешто мења код њега. Схватио је да ми реагујемо на његов плач.

Следећи пут када се нађете у ситуацији где дете плаче и где његов плач не би требао да се чује, попут цркве, ресторана, позоришта, сетите се да је то најчистији позив на љубав. Не игноришите овај звук и радујте се да ће на плач, који чујете, бити одговорено.

Аутор: Трeвис Норвуд, писац и отац

Извор: synchronylab.com/travisnorwood.com

Фото: Taro Yamasaki

напишите коментар

9 коментара

  1. фебруар 25, 15:13 #1 Aleksandra

    Tako je!!! Jednom sam probala, i posle 10 sekundi plača shvatila da sam debelo pogrešila. NIKADA ih ne ostavljajte da plaču ako ne umeju da kažu zbog čega plaču!

    Одговорите на овај коментар
  2. јануар 16, 09:19 #2 MomOf3

    Kad ne odgovorimo na njihov plač, poručujemo: “Na mene ne možeš da računaš, uzalud me zoveš. Baš me briga za tvoje potrebe.”. Kako to utiče na samopouzdanje buduće odrasle osobe?

    Одговорите на овај коментар
  3. јануар 16, 18:43 #3 Ana

    Nikada nisam pustala sina da se uspava suzama

    -Imam drugarice koje su dete od godinu i nesto dana ucili da zaspi placuci, neke cak i batinama. Jer naucno je dokazano da dete ne moze histericno da place duze od 20-ak minuta, i tako 10-ak dana. Kazu da starija deca cak i jecajuci dozivaju majku svih 20-ak minuta i da celu noc i u snu jecaju povremeno od tolikog placa,ali kasnije nauce sama da odmah zaspe jer znaju da na njihov plac niko nece doci. Sada ta deca sama odmah zaspe u svojim sobama.
    Suprug i ja nikada nismo uspeli u tome. Jednom smo probali i posle 10 sekundi oboje dotrcali u sobu. Nas sin puni 5 godina,i dalje spava sa nekim od nas u krevetu i najcesce ga i dalje uspavljujem. Nikada nisam postala imuna na njegov plac.

    Одговорите на овај коментар
  4. јануар 18, 13:43 #4 Aleksandar Mihailović

    Ne događa se ovo samo maloj deci, već i penzionerima, i oni više ne plaču i ne jadikuju od kako im je strašni Krka Gargamel zapretio da će ih lišiti penzija koje im je valjda ostavio njegov babo. Ne plaču više i nezaposleni, naučili da je birokratija najvažnija u ekonomiji svake države te se u interesu komfora iste ne oglašavaju i uvek glasaju za najbolja obećanja. To što su počeli da jadikuju iz sindikata Vojske i Policije nešto jako važno govori.

    Одговорите на овај коментар
  5. мај 08, 15:36 #5 Маја

    2003. били смо у Звечанској са жељом да усвојимо дете.
    Дочекала нас је апсолутна тишина ,таква… у Дому је било више од 200 душа
    Објашњење је било нико их не узима у руке …плачу, плачу и одустану .
    За такав утисак горчине у устима није било потребно ићи у Казахстан

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.