Нема разлога да лажем, са мамом којој сам родила унуке нисам у најбољим односима

август 08 23:37 2018

Сада схватам, мама.

Постоје меке жене и оне које омекша мајчинство. Моја мајка припада трећој, у последње време све распрострањенијој групи: жене које је су се до непрепознатљивости растопиле кад су постале баке.

Моја мама је за кратко време четири пута постала бака. А када строга мајка постане бака, као у оном цртаном филму – дешава се невероватна промена! Понекад мислим да је та нова, незамисливо велика љубав клонирала моју мајку и да због тога сада уместо са једном разговарам са три жене.

Прво: ту је моја мама. Мама што ме родила. Увек насмејана и ведра – добра вила мог детињства коју нисам желела да наљутим. Мама која ме је купала, тешила кад паднем и викала ону чувену: “Немој сад да ти дођем и дам ти разлог да плачеш!” То је моја мама, она што ме држала за руку првог дана у школи, она што је цепала мој лош домаћи из свеске и чудила се кад сам јој већ у октобру рекла: “Немој да ме преслишаваш, ја све то знам!”

То је моја мама, она којој нисам смела да кажем да сам заборавила да научим песмицу па добила јединицу, она од које сам крила тројку из математике и вежбала до бесвести да би она на родитељском чула: “Одлична, све петице!” Моја мама, она којој сам писала песме, цртала честитке за Осми март и рођендан. Она која се није збунила кад сам у четвртом разреду из школе дошла уплакана са вашкама у коси.

Она која је целу ноћ седела поред мог кревета и скидала ми температуру сирупима, хладним тушем и сирћем натопљеним чарапама. Она која није могла да заспи док се не вратим из града. Она која би ме редовно грдила кад се вратим у зору. Она која је плакала што се селим у Београд. И она која ни тада није рекла: “Волим те!”, већ: “Чувај се тамо у том Београду.”

Јер та моја мама, мама што ме родила, најнежнија је особа на свету – само што смо се ми ретко мазиле. Јер је моја мама мислила да је важније да буде строга и да тако од детета ствараш човека. Љубављу умотаном у “Немој да ти дођем тамо” – реченице.

И онда је постала бака. Не баба. БАКА. За кратко време четири пута. Клонирала се жена! И сад уместо једне, моје мајке рођене, ја их имам три. У ствари, ја имам само две: маму што ме родила и маму којој сам родила. Ова трећа – бака моје деце, она цела припада својим унуцима. И верујте, никоме другом.

Није то баш лако кад схватиш да постоји неки део твоје мајке који није твој. Још теже је кад те та спознаја стигне негде у тридесетој. Али моја мама, ова којој сам родила унуке, е па та мама ми сваког дана узима помало од маме што ме родила.

Моја мама, она што ме родила, одувек је говорила како сам ја њен син. Како смо нас две исте. И ја сам дуго веровала да нам је језгро истоветно, иако је она своју нежност крила иза строгости и оштрине, а ја је просипала на све стране. Исте смо, мислила сам, све док се нисам “задевојчила”. Одједном нисам желела да будем као она. Сваки пут кад би се љутила на мене, мислила сам – ја то нећу тако, ја ћу то другачије, опуштеније, мекше. Било је лако веровати у такве ствари док нисам постала мајка.

Кад сам родила и њу устоличила на престолу баке – све се преокренуло. Ја сам постала она тврда, строга и оштра. Она је постала мека, мекша од памука. Нестала је њена строгоћа, нестали су императиви и реченице које почињу са “мораш”. Она сада и погледом и речима мази моју децу и тада нико други не постоји у соби.

Кад узме унуче у руке, савије се у куку као да му се клања и – љуља га, рукама и песмом. Она се поклања њиховој љубави и ја знам: њу никад неће бринути оцене моје деце, ноћни изласци и јогунасто понашање. Неће се с њима свађати, неће викати и претити. Биће мека, опуштена и безбрижна.

А ја ћу бити она што драми, галами и брани игру са шерпама и поклопцима.

Знам – поклопиће ме својом љубављу и игром, јер је њена љубав сада растерећена. Нема одговорности, нема притиска, нема страха. Она је бака. Она воли. То је љубав у свом чистом облику, а не њена родитељска легура.

Нема разлога да лажем, са мамом којој сам родила унуке нисам у најбољим односима. Она дозволи све оно што ја браним, она мекше воли моју децу од мене. Она је слободна у тој љубави и ја сам љубоморна на њу.

Али зато се са мамом што ме родила никад боље нисам слагала. Сада схватам колико јој је било тешко да буде строга. Да не помази одмах пошто викне (јер тако детету шаљеш помешане сигнале, кажу психолози). Да се не игра целог дана на поду – јер је чекају судови, пеглање, усисавање. Да се не насмеје на наше несташлуке (јер се то не рачуна као добро васпитавање). Сада схватам, мама.

Често се запитам да ли грешим и како би она поступила уместо мене. Питала бих је – али баш тада моја ћерка уђе у собу, а мајка што ме родила изађе. Останем у соби са дететом и баком. Ту нема више места за разговор. Само за љубав, игру и смех.

Тад ми је јасно: срећне су оне мајке што су љубоморне на баке. Њихова деца имају најлепше детињство. Па уместо гласног и строгог: “Немој, мама, то да јој дозвољаваш!”, ја у себи кажем: “Хвала ти, мама.”

Пише: Србијанка Станковић
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.